Ratnik

НОВОСТИИ БЕЛЕШКЕ 251

се, у осталом, у том погледу руководе више економним обзизирима него тактичким, судећи по литератури овог питања. Га Егапсе МИнапе донела је врло поучну серију чланака о будућој улози коњице, с погледом на модерни рат, износећи императиван захтев, да се она задржи у досадањој јачини уз прилагођивање њене обуке новим приликама. Можда ћемо имати прилике да и „Ратникове“ читаоце упознамо са овим интересантним погледима.

Нови маршали. — У комори је изазвало живу дебату намеравано наименовање још неколико нових маршала. Познато је, да је овај највиши војни чин био одавно укинут и да је после скоро 50 година заведен за изузетне заслуге при крају светског рата наименовањем Жофра, Фоша и Петена, а доцније Лиотеја, Фајола и нашег војводе Франше д'Епереа. Један је наименован после смрти, јуначки бранилац Париза, Галијени.

За нове кандидате мишљења су врло подељена. Једино се код ђенерала Кастелноа не чини никакво питање, а врло је озбиљан кандидат и ђенерал Дибоа. Пошто влгда налази, да се извесним ђенералима мора дати виши ранг, то је узето у оцену и мишљење, да се створи још један виши ђенералски чин.

Клаузевиц и светски рат. — Ђенерал Пала издао је једно ново дело под насловом: „Филозофија рата по Клаузевицу“, у којем се налазе ова интересантна излагања:

У доба пре догађаја 1914. име великог немачког стратегафилософа било је неко време изгубило од свога ауторитета. У њему су замишљали поборника дефанзиве, т. |. једног вида борбе, који је већ унапред осуђен на неуспех, како у стратегији, тако и у тактици. Замисао Клаузевичева, овако схваћена, била је у новије доба тим више непопуларна, што су се од ње назирале штете по морално васпитање. Међутим, такво схватање Клаузевица је скроз погрешно. Без обзира на то, што је офанзивна основна замисао Немаца у светском рату пропала, код Клаузевица видимо, да он не препоручује дефанзиву као апсолутну формулу. Он је, истина, сматра као најјачи облик стратегије, као најистакнутији појам философије рата, дакле рата у опште, али не и свих ратних поступака, нарочито не у тактици, а још мање саме борбе по суштини. Јер, шта је цела стратегијска припрема рата, ако није дефанзивни поступакг Он у томе види филосфски смисао, дакле правдање рата као појаве. Сем тога, он дефанзиву тражи само привремено, тј. под условом да она не буде инертна и да се, раније или доцније, заврши снажном контра-офанзивом. Он ову контра-офанзиву назига победоносном под теоријским називом : преокрет снага (гепуегзетеп! дез Тогсе5).