Ratnik

290 РАТНИК

три непријатељске бригаде, а на десном крилу Шумадинци потпомогоше лево крило Дунаваца и разбише непријатеља на своме фронту, чија јачина беше јача од ове бригаде. Кремен је заузет силним потпомагањем Ужичке војске. Пут за Сувобор био је отворен. Непријатељ је био сломијен; он је бежао.

Силно је гонио ђенерал Арачић разбијенога непријатеља. И при овоме гоњењу он је имао у виду општу, а не посебну, само своје војске, задаћу. Гоњење је вршио масирајући снагу ближе првој армији, да се њој на невољи нађе.

25. новембра, када су трупе [ армије заузимале Ваљево, Шумадинци Ужичке војске већ су силазили са Дебелог брда ка Пецкој. 26. новембра Ужичка војска већ је изашла на Дрину, очистивши сав терен пред собом од непријатеља. Непријатељу " код Ваљева био је одсечен пут за Љубовију — његови остатци испред ! армије морали су се спасавати попут Мачве, где су, као што је познато, морали напустити онолики свој материјал. 29. новембра тихо и нечујно ушао је ђенерал Арачић са својим штабом у ослобођено Ужице.

Време од поновног уласка у Ужице до саме смрти, бејаше пссветио ђенерал Арачић бризи за неговање здравља својих војника.

Опасна зараза, пегави тифус, обхрвала је и храброга ђе· нерала почетком фебруара 1915. Држао се добро све до 10. истог месеца, када је. наступила компликација — запаљење плућа. 12. фебруара у 5 час. 30 мин. испустио је своју српску и јуначку лушу командант Ужичке војске. Вест о његовој смрти разнела се муњевито кроз Ужице: сви су били његовом смрћу поражени. Нико није могао веровати, да је стари, али увек свежи и чили ђенерал заменио овај живот у коме је много радио — небесним.

Тринаестог фебруара у 4 часа по подне, официри ужичког гарнизона и грађанство Ужица испратили су до гроба тело јуначког ђенерала Арачића. Никакве друге церемоније, вишта од прописних и заслужених почасти. Скроман, као што му је цео живот био, био је погреб његов. Бели метални сандук био је обавијен нашом лепом тробојком, коју је он победо-

носно развио 29. децембра 1877. на бедему Нишког града, 8 јула 1913. на Белограџику и 10. августа 1914. на Шапцу.

На гробу језгровитим импровизованим говором, у име Ужичке војске, опростио се са покојним ђенералом Арачићем његов некадањи ђак, пуковник Драгутин Милутиновић. _

Без топовске паљбе спуштено је његово тело у гроб, а када су уз појање „вјечнаја памјат“, ашови гробара почели ба-