Ratnik, 01. 06. 1921., str. 78

72 РАТНИК

на трећој: 250 — ВС—А 0,5 833 — 17 — Е 8— | Т— 17 М == 344 зрна са умањеним пуњењем И Т.Д.

То су све разне израде зрна или ]0, што кажу Французи. Зрна једног истог Јова имају једну исту почетну брзину и са њом избачена зрна имају исти домет.

Узме ли се зрно са другим ознакама, мења се и брзина и даљина је друга.

Можда нашим пешацима није познато, какве су муке имали командири батерија, кад добију овако разна зрна; мучили су се да их среде како тако по Јоф-овима, те да имају исту почетну брзину, јер су често пута добијали из 30—40 разних Тоф-ова састављену муницију. Треба знати, да мала промена у почетној брзини увелико смањује или повећава даљину. Замислите командира батерије, на осматрачници, који после сваких 10—15 избачених метака мора да мења елементе, јер му из батерије јављају да мењају муницијуг А замислите сад случај да му не јаве промену муниције, било што је муниција тек примљена, било из каквог другог узрока (јер треба времена да се муниција среди), шта ће бити са тим метком2

Сви ми, команданти атртиљерија, молили смо и усмено и писмено и богорадили, да се. муниција по слагалиштима среди по 10ф-овима и бар свакој батерији шаље муниција једног Јоба — кад већ то није могућно дивизионима и пуковима. Одговорено нам је: даје то немогућно извршити у слагалиштима (и ако су у неким од њих управници били капетани, мајори и ппуковници) те су и даље пукови добијали по 30—40 врста разне муниције и мучили се да је колико толико среде по дивизионима и батеријама.

Кад се свега овога сетим и још много других сметњи, које би ме далеко одвеле кад бих све овде изнео, ја скидам капу нашим командирима батерија.

Кад сам био на француском фронту, између осталог, јако сам се интересовао да видим и њихова слагалишта; обишао сам тако једно слагалиште, у коме је био старешина један стари артиљеријски наредник, који је за сваки дивизион по групама имао муницију једне исте израде, једног истог лота, па природно са истим почетним брзинама.

Сад замислите још наше наивне коморџије, које су кад год им се да прилика вадиле по неки лист или шипку барута из чаура, а по неки пут и више, не мислећи шта ће бити са