Ratnik

1 АРМИЈА НА СУВОБОРУ 27

помоћ од 2 батаљона, и тако наша посада на Подовима успева да задржи непријатељски напад на 200 метара пред положајем. Овога дана, око 11 часова пре подне, ђенерал Мишић у разговору са начелником штаба своје армије о догађајима последњих дана, као и о извештајима добијеним истога јутра, изнео је своје погледе и одлуку за даљи рад армијом, истичући сву неоправданост дужег зодржавања на линији Сувобор" — Љиг. Разлози му беху у главноме ови: прво, што је првобитно груписање 1 армије на овој линији, извршено у циљу прелаза у напад, из многих и јаких разлога у основи већ измењено; даље, што све резерве, у први мах створене, беху већ ангажоване на разним тачкама 25 км. широкога армијскога фронта; затим, што су се трупе армије због непрекидне борбе јако измешале и најзад, што би се продужавањем борбена истим положајима, у онакој тешкој ситуацији, много ризиковало да се још јачим мешањем трупа и погоршавањем иначе рђавог стања армије евеншуални неуспех прешвори у пораз. Као највећу, пак, неопходност, која се (како је шо пок. Мишић говорио) сама собом наметала, сматрао је потребу: за што ранијим извлачењем из додира са непријатељем, за прикупљањем и уређивањем армије на погоднијим позадњим положајима, и најзад, за смањивањем армијскога фронта и извлацењем армијске резерве, што би у повољном тренушку омогућило прелаз у напад. Команданш 1 армије говорио је тада, да би неопростиву грешку учинио, ако би дозволио да се понови оно што смо већ имали, да се целом снагом армије иде са положаја на положај у шежњи да се брани свака стопа земље, ше да шрупе прелазећи стално из одступнога марша у борбу: и обрнушо, немају времена: да застану, да се уреде, одморе и дођу к себи... Његова одлука беше: 1) да на линији Сувобор Љиг не остаје са армијом до последњег могућног тренутка и не излаже армију могућном поразу, већ да је благовремено повуче на положаје западно од Горњег Милановца и то на линију: Липе—Триповац—Мрамор, (475) — Главица — село Шарани (на левој обали Дичине, и 2) да, за време покрета на ову нову линију одбране, стави заштитницама у задатак давање најјачег отпора на унапред изабраним положајима, те како би се главнина армије што лакше извукла из додира са непријатељем и што брже уредила и одморила на новим положајима.

Са таквим погледима и одлуком, 13 новембра око подне, ђенерал Мишић издао је командантима дивизија овакву поверљиву заповест: