Ratnik

ОЦЕНЕИПРИКАЗИ | 155

љују писца у том убеђењу. Л. заговара насилни рад под контролом официра, жели социјалну равнотежу на националној бази, па препоручује да се у Лорену поступа као што се то чинило са Пољацима у Пруској.

У вањској политици Л. је још сметенији и непојмљивији. Из војних интереса уноси преко Лењина, Троцкога и Радека бољшевизам у Русију, не предвиђајући никакве зле последице по Немачку.

Али тек што се њин дух у немачкој војсци осетио, он виче и баца сву одговорност на владу и управу.

Побеђен у Француској Л. још у октобру 1918 помишља на рат против Москве, да сруши бољшевике и да уздигне на власт себи умеснију партију. О Французима је вечито рђаво оријентисан и уображава себи, да неће бити у стању да продуже рат, кад им се отаџбина евакуише.

(Ово непознавање свог народа и народа с којим рат води, помањкивање идеја-водиља код операција у Француској и стално подцењивање непријатеља, као и невођење рачуна о недостатцима своје војске, доказало је писцу оне студије, да одрекне Л. не само глас стратега-државника, него и онакав, какав је на источном војишту и у мањим околностима задобио био.

У миру бистар и логичан ђенералштабни официр, на источном војишту одважан, а истовремено и обазрив војсковођа, Лудендорф подбацује потпуно као врховни командант и као војсковођа на западном фронту.

_ Одакле ова промена. пита писац, и мисли да је нашао узрок у душевном стању Л....

Дошавши на чело Врховне Команде Л. долази до једног страховитог спознања, а то је, да је Немцима немогућно да победу извојују.

Овај грозни осећај чини га душевно болесним. Он се не може да помири са том мишљу, а нема ни снаге да је отворено призна своме народу, него га обмањује, а своју свест настоји да угуши. Као утопљеник хвата се за све, што би могло донети спаса. Године 1917 полаже сву наду у сумарене, 1918 године у нова нека срества, с којим морнарица обећава, да ће још победу извојевати. Л. много вероваше у срећу, која му се једном требала да осмехне, а кад се место ње појави велика катастрофа, он изгуби потпуно душевну равнотежу и ишчезну са попришта, остављајући лађу која тоне другима да је спасавају.

Таквог војсковођу и организатора, као што је Л, писац. не може препоручити немачком народу, да га води у будућим сукобима.