Ratnik

154 РАТНИК

оваком стању ствари на општу офанзиву; како је мислио да у њој садејствује цела војска, кад је опрема достајала само за нападне дивизије на фронту од 50 км7!

Због ове неувиђавности писац му одриче свако својство правог војсковође. Он се испољавг само као обичан војни бирократа, који отаљава своје дневне послове онако, како их је у мирно доба био навикнуо да свршава.

У тактичним прописима, које је Л. издао, писац не налази никакве интуитивне снаге... Л. му је премало еластичан, да би се уживео у дату му ситуацију. Он му је површан. Описујући садејство пешадије и артиљерије, Л. превише опсежно описује наступања иза баражне ватре, дочим и не говори, како да се продужи то садејство кад се пешадија већ баци у непријатељске положаје.

Писац одриче Л. и организаторске способности, наводећи како се до краја није могао определити, да ли да команданти група армија воде истовремено и непосредну команду над једном армијом или не. Врховну Командду је Л. тако повећао, да је постала једна проста бирократска машинерија, која није могла да се прилагоди ратним приликама, нити се могла дириговати једном идејом, него само помоћу утанченог шаблонеког програма.

Л. приписује у својим успоменама сву кривицу за коначни неуспех рђавом духу, који је овладао немачким народом и који је ометао да се испоље у војсци оне ратне врлине, какве је овај грозни рат захтевао. При том не увиђа, да је дух народа и његово расположење зависило од ратних успеха и неуспеха, па и од саме личности врховног вође. При крају рата Л. је — по мишљењу пишчеву — постајао увек странији војнику. Он цени и разумева донекле херојство војвика, који продиру у највећој ватри кроз непријатељске линије, али не осећа огорчење и очајање оних, који се после неуспелих 060раба гладни, јадни и чемерни повраћају у своје исходне ровове.

Па као што није разумео своје војнике, не осећа ни са својим народом. Често пута говори о недостатку хране, али му се опажа, да не схваћа сву тежину те чињенице. Он не појима, да глад уништава дух и морал, убија сваку вољу и ојачава само животињске инстинкте у човеку. Физичку малаксалост и душевну изнуреност свог недовољно храњеног народа, · Л. смело класификује као моралну поквареност, не тражећи · јој правог узрока.

Л. није — вели писац — човек из народа, па није могао ни бити вођа свог народа. Он није осећао са народом, па није могао ни знати, шта је могућно још од њега тражити.

Његови назори о унутрашњој политици Немачке, поткреп-