Ratnik

44 РАТНИК

је се потреба увиђала боље или да је ову потребу неко умео боље да изнесе, средстава би се сигурно нашло. Кад је средстава било и нашло се за наше артиљеријско. преоружање, где је само једна батерија коштала по 375.000 динара, за инжињерску спрему као јефтинију нашло би се извора на сваки начин много пре. По. несрећи, већина инжињерске спреме, изузев телефона и телеграфа, мало утиче и изазива: радозналост. Нити бљешти, нити звечи, нити сија; не виче и не јавља се силним и звучним гласом; нити се препоручује, нити силом намеће! Насушна потреба стално је потребна, али сама никоме ко је не тражи не одлази! — У овоме погледу рат се најпре може упоредити са железницама и железничким саобраћајем. Улога техничких трупа код војске слична је улози железничких шина. Док су оне на своме месту и у реду сав саобраћај иде глатко као подмазан, возови и локомотиве јуре у свима правцима како хоће и куд хоће. Шине нити се јављају, нити што траже. Изгледа као и да их нема, као и да нетребају, док се код њих не деси какав поремећај. Тек тада се види шта оне значе и колико се о њима мора стално водити рачуна па ма оне саме то и не изискивале. Та особина инжињерске спреме утицала је на слабо интересовање о њој, па према томе и на њен недостатак у наоружању трупа.

На тај само начин да се објаснити случај, да је уз богато опремљену пешадију, артиљерију и коњицу пошла у рат и сиротиња инжињерска: пионирске чете са 4 секире, 2 кесера и 1 тестером, а понтонири са дрвеним, Приљевиним понтонима, који су се на топлом јулском н августовском сунцу расушивали по пет пута на дан, и без и једног мотора и моторног чамца! Да је оваква спрема водила само Чеврнтији, било је још раније јасно свакоме који је ове ствари само мало више познавао. Што није-било више Чеврнтија има се благодарити само оном нашем старом заштитнику: „Бог чува Србију“!

Позната је ствар била у Европи да су техничке трупе, нарочито пионири, понтонири, минеги и жедезничари — „трупе комуникација“. Познато је тако исто било, како је са увођењем брзометног наоружања и тежње за брзим операцијама у савременим ратовима порастао и значај комуникација у опште. Чудновато изгледа, да се ми решавамо за брзометно наоружање а за комуникације које ово: наоружање имају да хране сасвим заборављамо. На који смо начин ми рачунали обезбедити на време огромне количине муниције које данас за време борбе троши брзометно наоружање, кад пионири, као трупа комуникација, који треба да стварају и отварају путеве, нису наоружани потребном спремом, тешко је објаснити. Ау-