Ratnik

2 Ратник

обраћала највећа пажња. Наполеон | рекао је: „Добар командант вреди половину армије“ —а Ерц-Херцог Карло тврдио је „да паметан, искусан и решит војсковођ чини драгоцени камен у круни свога монарха“.

Историја ратова свих прошлих столећа потврђује нам факат, да је победа у истини скоро увек на страни оне армије коју води бољи командант, то јест командант који уме да постави своју армију у најбољи положај за акцију, који уме да искористи све добре стране и особине своје војске и, најзад, који показује вештину и у томе, да натури своју вољу непријатељу. Но, с друге стране, ретки су примери, које историја даје у личностима обдареним свим одликама неопходним једноме војсковођи. Ретки су стога, што прави војсковођа мора да да буде Богом обдарен не једном већ повећим бројем такових особина, од којих је свака довољна да учини човека великим и поштовања достојним. „Да се буде велики војсковођ потребно је бити човек уман и од срца, бити талентован и имати знања, имати духа и карактера, спојити хладнокрвност са жестином, тихост са акцијом, суровост са благошћу, опрезност са дрскошћу. И ако доиста све ове особине треба сјединити, па да се постане велики војсковођ, онда није никакво чудо што су такви људи ретки и што им и њихови савременици и потомство одају поштовање.“

ж ж ж

Српски народ је познат као ратничко племе, које је у свима периодима своје интересантне историје имало и добрих војсковођа. При оснивању државе под Немањићима, за све време Цара Душана, у току пропадања царевине као и у устанцима Карађорђа и Милоша за васкрс Србије, заповедници војсака појединих покрајина наше земље беху познати под именом војводе, а међу њима било је заиста увек и храбрих и способних народних предводника.

У последњем, пак, великом и знаменитом времену, у ратовима од 1912. до 1918. године, вођеним за ослобођење и народно уједињење, на челу српских армија и дивизија видимо војсковође, који у сваком погледу беху достојни носиоци насталих и одиграних великих догађаја. Са именима: војводе Путника, војводе Степановића, војводе Мишића, војводе Бојовића и неколицине заслужних ђенерала, везани су најкрупнији догађаји наше најновије историје. У данима највећих народних недаћа, страдања и патњи, као и у доба наше највеће славе они беху вође српског наоружаног народа; под њиховом командом наше су армије утрле путеве победи, слави и величини;