Ratnik

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ 139

се за извесно време везује само за касарну. После извесне паузе, он на брзу руку студира правне науке, па потом поново одлази у трупу за четног командира. Рат га затече као команданта једног коњичког пука, пошто је претходно релативно кратко време био провео у министарствима марине и спољних послова.

Са својим оцем одавно је већ општио у службеном тону. Овај је децу ретко виђао; с њима је мало општио. То је у главном радио када је требало чинити неке замерке и опомене. Па и оне су вршене врло званично и са великим формама.

Уопште, његово образовање личи на израду куће, чији би темељ радио један инжињер, зидове други, а кров трећи, и то увек са дугим паузама између тих важних радњи.

Због тога су и његови важнији гестови у животу обележени једностраношћу и оскудицом у гипкости.

Обзири према своме оцу, тежња да себе не изложи критици или да ову ублажи, тамо где постоје основи за то, свакако су моћно утицали на њега и при давању мишљења о разним личностима и догађајима, то јест при писању мемоара. Истина, искреност је у извесним тренутцима понекад надјачавала остале обзире, те је по нешто можда и нехотице рекао што иначе не би учинио. Жеља да себе оправда такође је доста допринела у томе.

Свога оца представља као врло савесног човека и владаоца, коме се ништа не може са оправданим разлогом пребацивати, затим као човека који није желео нити изазвао рат. Дворјани су га, вели, навикли на изјаве и указивање понизности свих оних који су му прилазили. Због неоткривања чисте истине Виљем је остајао у заблуди. Пред њим је уклањано све што би изгледало да изазива трење и тешкоће. Због тога су тешкоће, кад би се стварно појавиле, дочекиване и отклањане увек са великом нервозом.

Због тога су и његов рад и држање у јавности одавали неспретност и неумешност. То се најбоље запазило у новембру 1918. године када су настали немири и нереди у земљи. Тада је Виљем био потпуно лишен свога „ја“. Његови погледи, којима је тражио спасавање, беху управљени на Хинденбурга као на Бога. Тада уз Виљема оста свега неколико безначајних лица. Све што је још било од вредности, то не беше на његовој страни. Уз његову идеју, да се врати у Берлин на челу трупа, не беше ни Хинденбург. Кад је видео да се измиче немачко царство, Виљем је гледао да бар сачува круну пруског краља. Али ни за ту идеју он не нађе помоћника нити у себи довољно моралне снаге да је оствари.

Немачки престолонаследник изгледа да тада не беше