Ratnik

6 « РАТНИК

мена, кад се дотична тактичка радња изводи. Све то нема ничега општега, већ је индивидуално и променљиво према приликама, зато је ово права и најтежа вештина. Умети користиши се: човеком, земљишшем, временом и правилно примениши начела науке, шо је војна вештина. Тешкоће примене Тактике исте су за старешине свих војсака, ше ко више ради, ко се више вежба у овој вештини џи ко има више дара, тај ће се боље оспособити п постаће већи вештак. Исте су тешкоће за францускога, немачкога, српскога и ма кога другога старешину, да се оспособи за свој задатак, исте препоне имају сви да савладају у своме усавршавању у ратној вештини, па исти су и резултати, те не може ни бити разних Тактика. Могу бити разни мешоди, као што је то у свакој вештини, што зависи од индивидуалности онога који ради и од прилика под којима се ради; али суштина је увек иста.

Према томе Српска Тактика захтева: да се војска потпуно спреми у погледу моралноме, знанственоме и материјалноме, да старешине добро познају начела науке и да умеју правилно примењивати их у практици, као и да добро познају свој алат: војску, човека, његову душу, а сами да су способни, вешти и чврстога карактера. Па шта друго захтева немачка, француска или ма која друга Тактика, него ово што. захтева и Српска Тактика2 Исто: доброга војника, добро оружје, срце, мозак и умешност. Где је та разлика у суштини између српске или које друге Тактике» Нигде. Све тактике захтевају у борби ватрену надмоћ и удар. Истина је да Французи желе јаче резерве и распоред по дубини, а Немци више дејство на бок и обухват; али зато у суштини не постоји никаква разлика између немачке и француске Тактике. И једни и други припремају напад ватреним оружјем, са тенденцијом да се задобије ватрена надмоћност над непријатељем, па да га после силно ударе, да јуришају и да га победе; само што једни желе да то изврше на бокове непријатељскога распореда, а други ма где, само где се појави згодна прилика. Дакле, постоји само разлика у жељи, у тенденцији примене, али никако у суштини Тактике.

Тактика појединих родова војске има основа у егзерцирним правилима појединих родова војске. Па има ли какве разлике у суштини у пешадијским, коњичким или артиљеријским правилима појединих војсака. Нема. Ако упоредимо наше пешадијско правило с немачким, француским или ма којим пешадијским правилом, онда ћемо наћи извесне разлике у форми и у облицима, али у суштини не; јер свуда провејавају иста гледишта, свуда владају иста начела. То што важи