Ratnik

192 РАТНИК

А Хајдук Вељко је нашао мирну смрт, кад је његова душа угледала смрт пуковника Миливоја Стојановића.

И кад је он погинуо, сунце је залазило за даљне бре--

жуљке Церских огранака, док су голубасти облаци пливали небом, али лено и лагано, као да су хтели да виде, шта се све дешава на земљи.

Сунце је тога дана последњи пут затрептало, кад је он,

као стари столетни храст сваљен — пао, и кад је поднаредник Вукашин болеснички зајечао над својим мртвим командантом. А пре тога био је непознат.

Њему је требало да дође рат, па да његову ратничку“

фигуру истакне напред. Он је порастао онда, када је са Пре-

полца упутио своје батаљоне, сам, на своју руку, да иду „на.

пуцањ топа“.

Та ће му борба донети златну медаљу са ликом Обилића, коме је он тако сличан био, и она ће учинити да се и његово име чује. Јер онде, Где је он са пуком Цара Лазара

прошао, прошла је и обновљена историја освећеног Косова,.

а потомци Косовских бораца, који су ретким стрељачким стројем избијали на Мадгид и Гази Местан, у сунчевом 34ходу 9. октобра 1912. године видели су у поковнику Миливоју оличење Косовских јунака.

1913. година њега је подигла још више, јер ће те године он у загрљају Краљевог Сина, примити на своја прса Кара-Ђорђеву звезду, а шумарци са Дренека, Штипа, Киселице и Жедилова шапутаће име Миливоја Стојановића.

И најмањи војник 12. пука, по демобилизацији отићи ће дому, да би испричао јунаштво пуковника Миливоја, чије је име, само, било довољно да угуши побуну Арнаута.

Када је 1914. године, плава војска културне Аустрије

прешла Дрину и Саву, пуковник је Миливоје на челу најбољег пука.

На Текеришу, Лиманској Ади, Липолисту, Кремници и Балином Гробу, Аустријанци ће стукнути пред децом Топлице, али ће и он рађање Колубарске победе платити животом својим.

Био је болестан. Врховна је команда одобрила смену. Нови је командант дошао. А кад је требало команду да преда,

дошла је и заповест „напред“! И он изможден, болан и блед,

узима штап и тога дана, тога најлепшег дана наших победа, улази у ров, да својом појавом, својим гласом, покрене вој-

нике; и кад је уз прасак бомби, музика 2. пука засвирала.

„Напреј заставе славе“ — једно је зрно прекинуло живот и Миливоје Стојановић, командант 2. пука, био је мртав.