Ratnik, 01. 10. 1922., str. 52

46 РАТНИК

базан позив команданта, да попијем један чај, али се на понуди. да останем још који минут те да ми се и ручак спреми, заблагодарих изјавом, да морам одмах ићи, како бих још за видела нашао штаб Дунавске дивизије 1 позива. Наредих да ми се доведу коњи, па приђох команданту, да га поздравим, али у томе притрча један од млађих официра и пружи ми неколико пакетића увијених у чисту хартију. Не знајући, шта то треба да значи, обратих се погледом команданту према коме сам стајао и добих одговор: „Ето Вам, капетане, мало "хлеба, саламе, сардине пи чоколаде, пошкрепште се успут. [10здравште ми много Божановића, а кад се будете враћали, свратиште, молим Вас, овде, да ме обавестите, докле су Дунавци 1 позива одгурали!.. Захвалио сам се на свему, обећао команданту дивизије, да ћу у повратку свратити до њега и поздравио са осталим официрима, а одмах потом појахао сам, штаб дивизије напустио и за неколико минути касом оставио село Бугариње за собом.

Од Бугариња узео сам правац Четирски рид — Свети Илија и даље право на манастир Забел, где сам требао наћи штаб Дунавске дивизије | позива. Јахао сам јачим темпом, јер сам једва чекао, да дођем до штаба те предње дивизије и упознам се са стварном ситуацијом, која се због стишавања артиљеријске пуцњаве и неког комешања на левом крилу исте дивизије, које сам догледом могао лепо да уочим, чињаше загонетном и несхватљивом. Скоро, пак, целим путем занимао сам се у мислима одшимизмом, којим беху не само обузети, већ готово опијени командант Дунавске дивизије | позива и шеф његовог штаба. Мучио сам се и довијао, не бих ли себи објаснио и пронашао извор тог оптимизма, који је у ствари почивао на савршено непознатој ситуацији, али разрешења не могах наћи. Ја нисам ничим могао, па ни данас не могу да одбраним нехат, који је проистицао из тог претераног оптимистичког схватања ситуације, а огледао се у немању апсолушно никаквих веза са предњом, неколико само километара удаљеном дивизијом, која се целога дана бори са непријатељем. Са тим мислима примицао сам се манастиру Забелу, али кад сам стигао код Св. Николе наиђем на једно мало одељење муницијске колоне и групу залуталих лакших рањеника. Најстарији од рањеника беше један резервни поднаредник из 9. пеш. пука, а било их је још из 7. и 18. пешад. пука и двојица из првог дивизиона дунав. артиљеријског пука. Оно неколико муницијских кола и њихове спроводнике пропустио сам да прођу, а рањенике задржао и са њима про: вео скоро 20 минута у разговору. Из њихова причања, у коме је било доста и претеривања, видео сам: на првоме месту,