Ratnik

__НЕКРОЛОГг_ 5. 165

народ мора бити моћан и снажан. То је не само његова дужност, већ и његова грирода. Наилази ли на отпор, то не само треба, већ мора пред њим све да пада“. Ох, сећам се, како сам ти тада братски стиско десницу, како ти се дивих и радовах што видех човека, Србина, како сваки треба да мисли и осећа, да твори и ради.

Успомене на наше братско другарство вежу ме да се сетим оног мирног сељачета, које једног дана пуно радости пође у школу да потражи лучу светлости. Од скромног сељачета постаде приљежан основац, од приљежног основца трудољубив гимназиста. Прожман истинском љубави ка отаџбини и желећи да њој и народу послужиш, ступио си по свршетку 6 разреда гимназије у Војну Академију, као један из ХХХН. класе. По свршетку Војне Академије 2. октобра 1901. добио си први чин официрски; идеали се твоји беху почели да испуњавају јер беше упућен у ХГ пук пешадије за водника-васпитача и учитеља српске младежи на заветној, српској мисли. Као официр показао си се спреман, заузимљив, официр који разуме положај свој и велику српску дужност. Као друг био си омиљен са твоје благе и другарске нарави. Као човек био си гвоздене хладноће, чврстог карактера, човек који хоће радом да дела а не само збором. Као Србин био си идеалан, онакав, какав треба да је сваки Србин.

Када је допро до нас глас о погибији табановачкој, ти си узвикнуо: „Треба их осветити, треба их заменити“.

„Преко Вардара, преко Вардара“ хорило се гором по Старој Србији кад си полазио са друговима, носећи ослобођење потлаченој браћи, од које би свесрдно поздрављен, одушевљено примљен и потпомогнут.

Христово Васкресење се ближило, српски се ускоци и усташи кренули пут Вардара да подјармљену браћу поздраве на велики хришћански празник милом слободом, али код Челопека бише српске чете приморане да се задрже и силом прокрче пут, јер беху заустављене и нападнуте турском војском, под вођством реформних официра, и дивљим Арнаутима. Гребало је силу силом одбити. Борба отпоче; Срби су дочекали војску сложно, неодољиво. Турци су подлегли, њихови су бојви редови кошени врелим зрнима из ускочких и усташких пушака. Преко триста Турака и Арнаута залило је крвљу бојно поље. Табановци и свежи ускочки гробови били су освећени. Али Провиђење је хтело да ову исполинску победу запечати својом рођеном крви млади четовођа и храбри војвода Петар Тодоровић у 5 часова по подне; на Велику Суботу би смртно погођен од два непријатељска зрна и славно на јуначком разбојишту издахну, осећајући и сам да је своју дужност испунио.