Ratnik

12 РАТНИК

држава Путника од намере, да нарађени покрет ! армије у назад обустави2 Да ли је обичан телефонски разговор, који се и поред тако дугог трајања и поред све исцрпности у објашњавању узрока, због којих је било немогућно остати више на планинској вододелници, не окончава пре но што је командант | армије Мишић натеран, да све те побуде за повлачење армије достави још једном Врховној команди ! то одмах писменим путем 2

Не, то није била ни обична појава у релацијама Путника и Мишића, ни проста измена мисли, то је у ствари била једна очајна борба, коју сам заједно са начелником ђенералштаба армије г. ђенералом Хаџићем са стрепњом пратио и гледао; у овом телефонском боју Путник није хтео ни да чује за повлачење | армије „чак код Г. Милановца“, како је то неколико пута понављао; у немогућност даљег задржавања исте армије на линији Сувобор—Проструга—Рајац мало је веровао, па је стога пуна два часа инсистирао и категорички захтевао, да се повлачење | армије ка Милановцу обустави. Мишић је пак, благодарећи одличном познавању праве ситуације на фронту своје армије, одлучности и чврстини карактера свог, успео али са великом муком да одбрани своју одлуку и издато наређење за благовремено одступање са начете већ линије јаких планинских положаја. А шта би било, да је у овој прилици Мишић подлегао утицају Путника и да је покушао да са армијом и даље брани положаје на вододелници Колубаре и Западне Мораве 2

Дубоко сам убеђен, да би код 1 армије због преморености и наступеле поколебаности трупа, морало доћи до таквог расула, ди би се за неколико дана не само армија, већ и цела наша војска нашла пред Крагујевцем, и поред све способности највиших команданата и поред свег залагања осталог старешинског кадра. Да се, пак, не би рекло, да ову прогнозу дајем напамет, ја ћу навести један веома сличан пример, чији сам очевидац, такође из делања наше ! армије.

Од 24. до 27. октобра 1914. год. на фронту ! армије, која је била на фронту западно од Пецке, водио се веома упоран бој. Непријатељ је залагао и свеже снаге и много артиљерије, и приметну душевну клонулост наших војника нису могле да ублаже ни лични примери ни крајње залагање свих старешина. 27. октобра око 8 часова командант армије војвода Бојовић прима од својих команданата дивизија врло неповољне вести о развоју догађаја на фронту армије, а из којих се види да су