Ratnik

36 РАТНИК

рају имати поглавито и првенствено васпитни циљ, па према томе и карактер. Оне нису, и не смеју бити, само, па ни претежно, нека одмазда за учињену кривицу, већ, штитећи и васпостављајући нарушени ред и дисциплину, морају дејствовати, у колико је год више могућно, поправно на кажњене и примерно на остале, уливајући и једнима и другима убеђење да је њихова примена у сваком даном случају заслужена, неизбежна и аоравична и да је употребљена не само у интересу реда, службе и дисциплине, већ и у интересу самога кажњенога, једном речи, да то друкчије не може бити. Оне су, дакле, једно важно, и ако крајње и по нужти, помоћно средство з2 војничко васпитање и за одржање дисциплине у војсци. Према томе, оне морају и по природи својој и по начину извршења да буду та«ве да могу служити само ономе што је крајњи циљ војничком васпитању и дисциплини, да томе васпитању и тој дисциплини помажу, а никако да им одмажу и ометају их у њиховој функцији. Војничком, пак, васпитању, дисциплиновању војника, циљ је да се код војника развије осећај послушности и оданости према својим старешинама. Дисциплинска се казна мора, дакле, строго чувати да својим извршењем не изазива осећај неправде и огорчења код кажњенога, а још мање код његових другова, нити мржњу према старешини који је изриче, што би све угушивало осећај послушности и оданости.

Сем тога, војничко васпитање има при томе развијању послушности и оданости и да подиже лично достојанство и војнички понос и да улива дух пожртвовања и јунаштва код војника:. значи, дисциплинска казна не сме бити таква да собом тај понос убија и војнички дух слама. једном речи, дакле, она не сме бити ни срамна ни сурова, нити уопште противна људској природи и духу времена и народа, нити, пак, ма у ком погледу, неправична, нити, опет, излишна, а најмање, пак, у супротности или разилазити се са правим и правилно схваћеним интересима и принципима војске; она не сме ни по чему личити на какву освету или на искаљивање гнева и мржње, у њу се не сме при изрицању и извршењу уносити ничега личног већ само чисто старешинског и васпитног; у опште, како се то лепо вели у чл. 34. садање Уредбе о војној дисциплини, „три одређивању дисциплинских казни, дужност је претпостављених ...... чувати частољубље својих потчињених и казнити их једино у интересу службе и ради одржања реда и дисциплине“.

Али, да би старешине при употреби свога права кажњења могле да се до краја руководе тим обзирима, претходно је, и безусловно, потребно да им сам систем дисциплинских казна даје могућности за то; другим речима, треба да су саме