Ratnik

НЕКРОЛОГ 149

рок. Аца Плесничар, у Војну Академију, да по свршетку својих „пстучних студија уђе у редове коњичких официра.

Те млађе генерације коњичких старешина, које су успеле да се отресу од старих коњичких заблуда и Дон Кишотерије страних хусарских племића и уланера, са златним ројтама и „сребрним остругама и ексцентричним подвизима, умеле су да "правилно схвате свој посао и унесу у њ сву душу и сву своју интелектуалну снагу и да подигну бојеву вредност свога рода "оружја. И што је, не бројем и масом, но по успеху и са делима, наша оперативна коњица изишла иза сва три рата са беспрекорном репутацијом, као и њене сестре, пешадија и артиље"рија, има се захвалити, добрим делом, оваком појму о дужностима, истрајном раду и менталитету тих ваљаних, млађих коњичких официра, одабраних не по пореклу и богатству, већ по стварној вредности — за последњих 20 година у назад.

Један од ових коњаника био је и пок. Аца, и када је наступило време дуготрајних ратова и отпочело да се пише крвљу натопљеним пером по странама повеснице, борио «се и он жилаво и истрајно и са пуно успеха 1912., 13. и 14. год. Ту, у низу сјајних коњичких бравура, избијало је често на површину и његово име и урезивало себи достојно место

„ у оперативном дневнику самосталне коњичке дивизије...

Кобни слом у 1915. години затекао га је на положају ађутанта Шумадијске дивиз. [1 позива. ИМ када је наступило доба надчовечанских нагора, није хтео да остане на подређеном и слабо одговорном месту, већ је упорно тражио да му се да команда и људи. И једног критичног часа, када су редови старешина били знатно проређени и без извора за обнову, упућен је по жељи и пристанку : за команданта „прекобројног батаљона 14. пешад. пука последње одбране“.

Са својим ветеранима примио је он — коњаник, у једном "одсудном тренутку, деликатан задатак: да брани положај „Китку“ на самом граничном фронту, северно од Кади-Богаза, и да заштити и затвори део граничног фронта све до Марковог камена (источ. од Краљевог Села). Јужно од њега био је 1. батаљон У. кадровског пука, мајора Јове Катанића, који је такође славно пао после неколико дана иза смрти класнога му друга, а Шумадијски коњички дивизион |. позива био им је резерва на правцу Кади-Богаз Књажевац све у Кади Богаском одреду пуковника Ђоке Крстића.

98. септембра 1915. пре објаве рата, као што им је већ било у навици, Бугари су зором напали прво на „Китку“. Цела 8. Тунџанска дивизија напала је правцем: Белоградчик —Кади Богаз Књажевац а 9-та Плевљанска, правцем: Чу„прењ — Св. Никола—Кална, где се од ове последње издвојио