Ratnik

НЕКРОЛОГ 155

свагда свог команданта пред собом нити се роптало, нити чак осуђивало.

Залажући се сав у служби, бивао је и награђиван признањем, јер је на грудима носио од медаље за војничке врлине сва наша ратна одликовања имајући две Карађорђеве звезде са мачевима [У. ст. и два Бела Орла с мачевима |. степена, Поред ових његове груди достојно су красила и одликовања страних држава — Персијско, Црногорско, Руско, Румунско Енглеско и Чехословачко.

Али за то он је дао све што један човек може дати, није жалио ни труда ни знања, ни нерава, ни здравља

Чим је после ратова наша војска прешла у мирнодопско стање, и чим се почело помишљати на попуну спреме нашег официрског кора, било је додељено Велибору да простудира и . изради план по коме би се организовала пешадијсха школа гађања и по коме би требало у њој обуку изводити.

Тек после несравњених тешкоћа у сваком смислу и приступљено је формирању школе и за првог њеног команданта буде .дређен 22 децембра прошле године покојни Велибор. И као командант он је себи одредио да предаје тактику у школи.

Све знање, све физичке и умне моћи Велибор улаже, да би школу формирао и у њој наставу извео онако, како ју је он замислио.

Истина да је и од наставника и од слушалаца тражио готово немогућности, али зато ни сам није штедео себе ни најмање, већ свуда и примером претходио.

Огроман обим послова, велика брига и старање око напретка школе, толико су исцрпли снагу његову, да није дочекао завршетак ни прве класе, овог његовог мезимчета — школе гађања, која је резултатом већ прве класе истакла огромну корист и насушну потребност своју.

Покојни Велибор био је по нарави тих, одмерен, миран _и врло мека срца, али веома чврста карактера и поносан својом војничком дужношћу и официрском чишћу, аон је себе подвргавао дужности, али је неодступно и понекад чак и сурово тражио да сваки тачно и без поговора врши своју војничку дужност.

Па зар се онда и могло десити, да Велибора не затекне и сама смрт на дужности 2 Не! и она га је затекла на служби и тако га брзо покосила, да није успео ни да се опрости са својим помоћницима. Срчани удар, као непријатељско зрно, погодило га је у тренутку кадје за својим столом одављао службу, тако да се је стропоштао поред стола, далеко од својих у логору Калиновику код Сарајева.

Достојно ожаљен од својих помоћника и слушалаца, пре-