Ratnik

8 РАТНИК

веома велику добит над стањем које је раније постојало, т. ј. над правим ропством.

Са овим новим стањем ствари, почеле су и идеје у народу да еволуционирају. Идеја религије, почела је малаксавати и слабити и религија није више идентификована са народношћу.

С друге стране, новостворено језгро државе почело је да чвршћа, и да мало по мало узима на себе улогу Пијемонта. Идеја ослобођења још подјармљене браће, спојена са идејом уједшњења у једну државу, почела је нагло јачати и постала је главна идеја водиља нашега народа. Она је дубоко ушла у крв његову и развијала се читавих сто година.

Ратови 1876.—1878. год. донели су нам ослобођење и уједињење са једним делом наше браће, а ускоро и пуну независност. Несрећан рат 1885. год донео нам је међутим, много разочарења, па унеколико и губитак поверења, у саме себе иу своју моћ; он је јако оборио и престиж наше војске и државе у иностранству.

Али то није могло ниуколико да утиче на главну идеју наше народне душе — ослобођење и уједињење, и та је идеја потпуно задржала сву своју моћ и снагу. Тој заветној мисли били смо ми сви потчињени и она је суверно владала свуда и на сваком месту, од двора до најскромније колибе.

И како према нашим скромним снагама нисмо могли мислити једновремено на ослобођење и уједињење свеколиког народа, то смо, оправдано главну пажњу били обратили на ослобобођење оне браће која су се налазила под турским господарством. Турски народ, који је, како сам већ једном навео, имао јаку војну културу у Средњем веку, није могао да је дуго одржи; декаденцију која је завладала код њега, ништа није могло зауставити. Ми се нисмо преварили кад смо рачунали, да ћемо прво на тој страни моћи постићи сигурне резултате и добро смо учинили што смо наше погледе управили поглавито ка југу.

Сваки од нас био је апсолутно сигуран да нас догађаји очекују на тој страни. Наша генерација није ни момента сумњала у рат са Турцима и била је чврсто убеђена да је тај рат ни у ком случају неће мимоићи. Будући у то тврдо уверена, она није ни најмање била догађајима изненађена и доживела је оно што је увек и очекивала.

Познато је колико је за нашу уобразиљу била силна и мађијска моћ појединих речи, као: Косово, Скопље, Призрен, Прилеп! Зар осветити Косово после пет и по векова није била највећа част и слава за једну генерацију Не треба се дакле чудити што се она показала достојна те превелике части. Њена душа је била потпуно спремна за овај задатак пун славе и почасти.