Ratnik

10 РАТНИК

Црном Гором. Излазак на море, што је такође сачињавало једну идеју наше народне душе, није овом приликом могао бити остварен. Ипак уједињењем Јужне Србије, завршен је један део народне идеје и свеколика пажња могла је бити од тада управљена на север и запад.

Међутим ради консолидовања стања створеног ратовима 1912.—13. год. потребна нам је била једна дужа периода мира и озбиљнога рада и ту је потребу осећао цео народ. Свака авантура могла нам је бити фатална и увиђајући опасност, ми смо искрено желели да избегнемо сваку компликацију. За довођење у ред унутрашњег стања у земљи, народне економије, финансија, организације војске и т. д. требало нам је бар десетак година мира и интензивног рада.

Али баш због тога што ми нисмо желели рат, Аустоугарска нам га је наметнула у 1914. год. Она је овде применила, баш како треба, добро познато начело: „да не треба никада чинити оно што непријатељ жели“.

Одјеци наших победа, јако су (били подигли престиж Србије међу нашим саплеменицима у Аустро-угарској. Њихов морал је веома ојачао и Аустро-Угарска је у томе увиђала по себе велику опасност. Она је одиста добро познавала идеје водиље нашега Пијемонта и знала је да ће се од тада сва његова пажња сасредити на њу. Према томе, она сасвим логично није хтела да допусти консолидовање Србије, већ је хтела да је уништи док јој ратне ране нису још залечене. Користећи се Сарајевским атентатом за који званична Србија није ниуколико могла бити одговорна, Аусто-Угарска нам је објавила рат.

Тако је дошао Велики Светски рат. Он је у Европи био очекиван са онаквом истом позитивношћу, као што смо ми са сигирношћу рачунали на рат на Балкану.

Светски рат којим је непријатељ циљао да нас уништи, донео нам је напротив, и ако по веома скупе жртве, неоцеоњених користи.

Тек у овоме рату ми смо могли да оценимо сву величину и

"чврстину наше народне душе; тек у њему су и странци како

пријатељи тако непријатељи, увидели сву вредност наше расе. Јер, да се правилно оцени стварна вредност једне расе и њене душе, потребна су ванредна искушења и неопходно је да она трају дуго, врло дуго. Није узалуд наша народна философија створила изреку „на муци се познају јунаци“.

Доиста ратови 1912—13. год трајали су релативно кратко време и вођени су само међу нама Балканцима; у њима смо ишли тако рећи, из победе у победу; сем војске, остала популација није рат ни осетила; недаће ни поразе нисмо познали у већим