Ratnik

146 РАТНИК

била исцрпна и малаксала, нарочито у финансијском погледу, и када је било врло тешко да се нађу нова материјална средства за оснивање корисних идеја ове заслужне групе наших официра. Па ипак су ови наши старији другови, чија нам је успомена драга и света, све то савладали и створили солидну основицу · да српски народ преко своје војске, изјави ону легендарну виталност у остварању своје заветне мисли, којој су се жилавости и упорности дивили како наши пријатељи, тако и непријатељи. Ако се упустимо дубље да испитујемо рад ових наших старијих заслужних другова уочићемо, да је једна од најглавнијих функција била за онда у рукама младог мајора Павла Бошковића тадашњег главног сарадника началника Економног оделења Министарства Војног, који је имао да створи материјалну могућност да се рад његов и његових другова и реализује. И он је то створио, и он је посао омогућио.

Али, заслуге ђенерала Павла Бошковића за српску војску нису само ове. Као што је познато он је био и наставник Војне Академије, како је у некадашњи Артилерској школи тако и

на вишој школи новоустројне Војне Академије, кроз његове

наставнике руке прошле су многе генерације.

Као хонорарни и редован професор он је провео у Војној Академији, овој нашој свима нами драгој Алпа тафег, од 22 августа 1879 године са малим краткорочним прекидима све до 27 августа 1898 године, а када је 14 јула 1900 године унапређен у чин ђенерала и постављен за Управитеља Војне Академије он је понова "заузео своју катедру од 5 октобра исте године и достојно је репрезентовао, све до његовог стављања у покој.

У последњим ратовима — балканском и светском — није участвовао.. Њега су земенила његова два сина Милутин и Боривоје који су јуначки погинули и своје младе животе положили у темељ ове-наше данашње моћне и уједињене државе. Смрћу ова два своја сокола саломљена су крила оца ђенерала Бошковића. И ако је се, као стари официр, поносио јунаштвом њиховим ђенерал Бошковић је био душевно депримиран, па доцније и физички, док најзад полако и смрт није по њега дошла.

Као што видите ђенерал Павле Бошковић дао је све што је могао дати својој земљи, он је извршио своју дужност према своме народу и према војсци којој је одано служио. Извршићемо и ми нашу дужност када му на последњем растанку речемо искрено: хвала ти ђенерале Павле Бошковићу. Нека се млађи нараштаји, угледају на твој рад.

Вечан ти помен!

Слава ти! Ђенерал,

Милив. Ј. Николајевић