Ratnik

14 РАТНИК

У овим малим пустим окопима на стрменитим планинама може се видети оно што чини основну црту народа и војника српског, његова не саломљива воља.

Ово су људи снажне расе, људи који не знају за немогућност, људи решени да умру или да победе и који су победили умирући. Да, ова моћна воља, несломљива, која је утиснула неизгладиви печат на озбиљно лице српског „хероја“, овде се види на сваком кораку.

А ова већ изузетна воља још је више учвршћена развијеним патриотизмом.

Изгнана војска, војска која у себи оваплоћава сву Србију њену прошлост, њену будућност и њену садашњост, досегла је своје свете границе, преко које војничке очи виде Отаџбину опустошену и осрамоћену. Тамо, позади неприступних планина њихова су дела, мајке, жене, породице, куће, села, и вароши, њихова слобода и независност, све што им је драго, много љубљена Србија. И војска је продрла као бујица, као неодољива навала.

Шта мари сви да погину. Србија ће оживети. Последњи крик умирућег војника одјекнуће као обећање слободе, а удаљене планине ће пренети као одјек глас Српског топа; они ће казати Отаџбини да су њени синови готови, сасвим спремни......

Пред таквим беспримерним и чистим еланом, непријатељски окопи тако брижљиво подигнути нису могли одолети: пред таквом вољом Бугари нису могли а да не одступе.

Лево од нас у висини лети јато црних гавранова, које се лагано спусти на земљу. То су лешеви бугарски. Од њих скоро ништа не остаде. Остатци униформе које леже поред њих, чизме на ногама од скелета опомињу нас да је тај био војник пре кратком времена. Смрт и самоћа свуда около: жалосни људски остатци.“ Рат је овуда прошао.

Чујте шта вели један Србин са каквим су осећајима Срби ушли у ову свирепу борбу, са којим су они продрли на земљиште своје Отаџбине.

„С оне друге стране планине је наша драга Србија. Нарочито дубоко осећање обузма наша срца, нашу свест и уноси нам неодољиву жељу да доспемо на другу страну под ма каквом ценом тамо гди су наше куће, гробови наших предака, очева, браће, деце. Ми имамо осећање да ће нам тамо смрт бити много пријатнија него ли живот у иностранству, у изгнанству. Ми верујемо у успех, исто као што верујемо и у наше право.| Ах! како смо ми много трпели, како смо много подносили!..“ Све то исчезну одједном као дим, као мисао замењена другом. Носталгија нас све обузима, тешко притискује нашу душу, наше

| срце, нашу савест, нашу крв и захтева последњи атом нашег бића. Ми желимо да смо тамо ма по коју цену; ми желимо да видимо

х