Ratnik

ЈУНАЧНИ СРБИ 13

Ту настаде врисак од пушака, Ту полеже четник до четника, Ту тисуће паде насилника, Ту погибе јунак до јунака Силног пука у Војводе Вука. Три јуриша бише и одбише, Кад четврти бити започеше, Кад бомбама душмана разнеше, Кад соколи каме повадише...... Клону рука у Војводе Вука. Веселисе, Бугаријо љута, Нема више онога јунака, Ни његова шлема, ни миздрака, Спасена си по стотину пута Силних мука од Војводе Вука.

Тако је на једној стрмој стени, над реком Черном, умро јунак српски љубимац, а његове очи у цоследњим тренутцима гледале су другу српску славу, Кајмакчалан, кога Срби називају „Српски Вердун, одајући тиме једновремено част племенитој Француској и свом сопственом јунаштву.

Кајмакчалан је био стратегијски кључ од бугар. положаја, непролазан масив од 2.500 м. висине. _још и данас Срби не могу да објасне како су га могли узети. Један сведок напада описује овај догађај:

„Понова је завладала тишина. Одмах „Ура“, дивље , необуздано и страшно разлеже се као грмљавина кроз густу јесењу маглу. Ово страшно „Ура“ прво и последње које је се чуло при заузећу Кајмакчалана произвело је такав утисак на који смо навикли, то беше крик народа покореног и рујинираног који, дошав до прага свог опустошеног огњишта проговара гласом очајног човека: “Непријатељу, ја још живим, бежи са мог огњишта“.

Овај је глас, изгледа, пренеразио непријатеља много више него сва артиљерија која толико дана, боље рећи недеља, просипа на његову главу кишу артиљеријских зрна. Када су стигли на врх Кајмакчалана нашли су лешине“.

Шта се може додати овим речима 2

ж + ж Са пренеражењем и ентузијазмом прешли смо ове чувене положаје, пратили смо фазе бораба које су се овде изводиле и не можемо веровати нашим очима. Одиста, нису ли то само лепи снови, или бајке 2