Ratnik

, НОВОСТИ и БЕЛЕШКЕ 125

појачана, а устаљене су многе техничке формације појављене или усавршене у рату. Само је организација ваздухопловних снага још нерешена. — Официрски се хор знатно повећава бројем.

Дубоко засеца ново уређење вишег командовања. — Пошто је то било једно од важнијих појава савремене војне историје, то смо ми своје читаоце и у току самог расправљања ове реформе извештавали покад и,исцрпно (нпр. у свесци за фебруар 1922. и за фебруар 1923.), као што смо то чинили и са другим војним појавама у Италији. С тога немамо разлога упуштати се дубље овде у ту ствар. Може се нагласити још само толико, да је „Врховна Комисија Одбране“ образована са задатком, да према ратним поукама, за случај једног будућег рата, целу снагу народа, а не само војну, организаторски удружи и стави у дејство. С тога су чланови ове комисије, на челу са председником владе, узете са највиших, управо врховних положаја војске и државне управе (и морнарице); она регулисава и најважнија питања земаљске одбране. Ова се комисија дели у три тела: војни савет, поморски савет и комитет за готовост (припрему) националне одбране. У овом последњем заузимају места министри најзаинтересованијих струка са дотичним начелницима, управници државних железница, државне банке, прваци наука, индустрије, трговине и пољопривреде. Главни задатак овог комитета биће вероватно „економска мобилизација“ земље.

Сем ових основних поправака остварене су још неке, као потребне оцењене промене. Између осталог заведена је и једна „комисија за штедњу“, којој је задатак да проналази уштеде те да повећане војне издатке покрива како тим путем, тако и упрошћавањем посла на другим пољима.

Али код свих ових рефорама не може се индиферентно прећи ни преко војно-политичке стране, која се у овом питању јако истицала. Г. Мусолини, енергично подстрекавајући војне реформе и довршећи их, довео их је у везу и са унутрашњиом политиком; ова је управо била база, са које је његов рад у војном погледу потекао. Интересантно је што је у сред данашњег оштрог и крајњег социјалистичког, па и комунистичког покрета, чији таласи још запљускују Италију, он свом фашистичком покрету умео дати националистичко обележје; бар се то наглашује од стране његових приврженика. Даље, можда је још интересантније што он, одраније бивајући егзекутивни вођа фашиста (интелектуални је Д'Анунцијо), и тад, кад је постао председником владе, не само и даље одржавао фашистички покрет, него га је „ради појачања аутиоритета државе“ и даље потпомагао јаким срествима државне управе. још даљем раду свом он је државној управи подредио, у облику неке „мирнодопске милиције“, око 150.000 наоружаних људи; све остале, не сасвим поверљиве организације укинуте су; исто тако чак и ново установ-