Ratnik

18. ПУК У КУМАНОВСКОЈ БИТЦИ 4

му: да желим да видим наш предстражарски положај! Тада ми је мајор Велимировић рекао: „Да би боље било да ја чувам своју чету, него што лутам по положају!“ Примио сам ову примедбу нерадо и одговорио: „Разумем!“ и кренуо се са својим капларом даље.

Почели смо се пети уз неки камењар, али како је било већ почело свитати, пут није био ни из далека тако тежак као до тада.

Наишао сам на чету сада већ пок. Чан Војислава Симића, која је била на прихватници Бр. 1. Капетан Симић ме је радосно предусрео и са њим заједно, а сам на мртву стражу која је била под командом ппоручника Драгутина Димића. Свануло је. Било је око 6 часова. Из тешких, ниских и црних облака почела је сипати нека измаглица а ми смо стајали на једној огромној стени и посматрали.

Владао је потпуни мир. Из ретке магле право пред нама, назирале су се тамне контуре Зебрника, ближе ка нама пружала је се и оцртавала Слатинска Коса, лево од нас пружала се широка и коритаста увала Безименога Потока.

Десно од нас подизала се једна стена огромних димензија, чије су јужне падине готово одвесно падале и у чијем је подножју био засеок Мухаџирски Станови. Врх ове огромне стене био је потпуно каменит и личио је на некакву огромну печурку са искрзаним и испуцалим ивицама.

Тада ми капетан Симић рече, да је то предстражарски положај 1. батаљона.

Позади нас од југо-истока ка северо-западу јасно се оцртавала једна широка и гола коса, т.зв. Војничка Коса — која се од села Војника на левој обали Пчиње, пружала у северозападном правцу а од Капиларског Камена (Мл. Нагорич. Карпе) била је предвојена широком и коритастом увалом, која је почињала од Спасинске Махале, па преко Ћанковске Махале и ширила се са обе стране Безименог Потока.

Ова широка и блага коса, преко које води и друм КумановоКрива Паланка, састајала је се на крају ове увале, у чијем је врху и било оно гробље са редутом код Спасинске Махале, са нашим предстражарским положајем, да се затим преко к. 382 у северо-западном правцу дохвати Никуљанског Виса.

Питао сам капетана Симића, да ли на Војничкој Коси им трупа, одговорио ми је: да се тамо налази војвода Вук са својим четницима.

Све је било тихо и мирно, нигде се ништа није могло приметити. Војници завијени у шаторска крила чучали су позади великог и поломљеног камена, и тада ми је капетан Симић 0о6јаснио распоред наше предстраже, дакле: на оном огромном столу десно од нас био је наш 1. батаљон, са две чете на при-