Ritam

ništvo irskih kulturnih mecena - U 2) i tako je nastao Fishermen’s Blues. Keltski folk za člji je medijski probo) najviše uradio Shane McGowan (The Pogues), na ovoj ploòì nifi poseduje punk žestinu Pogues-a, nifi ambijentalnu obojenost Enyae. Osnovni ton ovoj ploči daju potpuno bezumne i na trenutke virtuozne violine koje pesmom umeju i da dominiraju (We Will Not Be Lovers), ali i da budu u funkciji pratećeg instrumenta (u obradi Van Morrison- ove Sveet Thing). Za one koji od danas poöinju da slušaju ovakvu muziku ipak preporučuj-em Van Morrison-ov Irish Heartbeat, za one sa malo iskustva - probajte i Waterboys-e. Oni bar dokazuju pravo poreklo australijskih tarmerà i američkih kauboja.

Miško Bilbija

KIM WILDE - CLOSE (MCA - Jugoton)

Kim Wilde je ponovo tu, još starija i još lepša. Time je samo bliža srcu njenih poštovateljki koje u njoj vide jednu od onih osoba što su razrešile neke užase trajanja unutar ograničenja ženskog tela - bar za sada (istorijski primer: Joan Collins). Dok video spotovi pokazuju da je za nju i dalje "jedini put - gore", muzički komadi na ploči "Close" svedoče o daljoj stagnaciji porodične ekipe koja izraduje njene hitove. No, kako je drugo ime za stagnaciju - stabilnost i kako njen praznjikavi glas ne dopušta veliki izbor stilova i emocija koje òe interpretirati, ispostavlja se da je i u muzici os-

novna briga Ms. Wilde da obezbedi sopstveno trajanje, Svet popolarne zabave satkan je od neprekidne potražnje i neprekidne potrošnje različitih stimulacija, čija mreža odbacuje u stranu sve koji ne iznađu način da ustale svoje prisustvo. Status quo je u njemu najprogresivnija kategorija - dosegavši ga posle devet godina karijere, očuvavši pritom sebe, Kim Wilde je tek nedavno uspela da probije granicu koja deli zvezdice (uvek u strahu od mogućeg javnog zaborava) od pravih zvezdi (čije je prisustvo nešto na šta se publika navikla kao na komad nameštaja u svojoj sobi). Šta više, kroz njeno postojanje ponuđena je još jedna formula savremene pop-muzike ove decenije: LP "Close" do sada je njeno najamerikanizovanije izdanje, jedno od onih autentiònih spajanja američke i britanske tradicije pop muzike za jednokratnu upotrebu u novi, ujedinjeni angloamerički pop, jednako komercijalno uspešan na svim obalama okeana koji razdvaja englesko governo područje. Mi, naravno, još nismo otkrili na kojoj to obali stojimo. (**)

Dragan Ambrozid

ĐAVOLI - OSTANI UZ MENE /Jugoton/

Tredi album splitskih Davola doveo je do logičnog razrešenja jedan od rukavaca njihovog stvaralaštva čiji su temelji postavljeni na debiju "Ljubav i moda" (1986). Davoli su konačno u vrhu domade pop muzike zahvaljujući tome što su se najzad potpuno prepostili remakeu skoro trideset godina starog zvuka, oživotvorenju koje izvode sa toliko samopouzdanja i autentičnog talenta da teza o tome da je rokenrol mogud još samo kao svoja istorija lek sa njima kod nas postaje uverljiva. Tamo gde su Partibrejkersi i eliòni bendovi sazdani od grube lične muške istorije, tamo gde su željni heroja i moralizatorski nastrojeni kao narator u "Nesalomivima", Đavoli su, nalik na "Kriminalistiòke priòe", toliko dizajnirani da to dobija nov smisao. Davoli nisu samo remake spolja veò i iznutra, remake kompletnog emocionalnog sklopa tinejdžera krajem pedesetih - zato je logiòno ishodište njihove muzike sofisticirana pop muzika, jedini oblìk u kome još mogu na uverljiv naòin postajati u isti mah òedne i grube priòe o gradskoj omladini. Sigurnost s kojom svoje male pop simfonije svesne svoje prošlosti (“Òstani uz mene", "Ponoòna serenada", "Na kraju sna") potpisuju N. Belan i J. Marošić, njihova natopljenost emocijama (a koja drugo pokriòe ima pop muzika?), aranžmani Z. Brodariòa - Jappe i produkcija Belan/Jappa u saglasju sa dizajnom Ž. Serdareviòa i zagrebaòkog studija "Imitacija života", zajedno deluju kao neodoljiva poduka o svesnosti celokupnom segmento

53