Ritam

iz jedne u drugu igru mašte i akcije, ova dva stvaraoca su, eto, došla do faze u kojoj se svaki njihov novi projekat dočekuje sa zavidljivom zluradošdu i cepidladenjem. Međutim, oni su čak i sada iznad toga i , naravno, iznad svih i svega - kategorija za sebe. "Čudo u Osmoj ulici" Metjua Robinsa predstavlja dalje eksperlmentìsanje sa formulama prezentiranim nešto ranije, u polovično uspeloj "Cauri" Rona Hauarda, dakle pokušaj presađivanja znanog melodramsko/naudno-fantas tičnog obrasca sa tla tinejdžerske infantilnosti na jednako plodno tlo staračklh utopija.Neosporno je da ovakvo ukrštanje serijalnih fabulativnih idioma sa vizijama Kapre i Forda utiče pozitivno na gledalište, i da donosi lirsku blagost i blaženost koju vredi podržati i ceniti u ovim teškim vremenima, no pitanje je da li je prosta producentska paska dovoljna da se dosegnu zacrtani ciljevi, odnosno jesu ii privremeno uposleni realizatori kadri da do kraja proniknu u suštinu ovog i suptilnog kreativnog prožimanja. Robinsov film, doduše, krasi izraženija iđejna zaokruženosf od Hauardovog, za razliku od "Čaure" u fümu "Čudo u Osmoj ulici" ima mnogo manje digresija i žanrovskomotivske nediscipline, a ipak je копабап skor jedva nešto pozitivniji. Branedi vrednosti tradicionalnog načina života, štitedi identitet periferijskih ulica i kuda, napadajudi urbanističke megalomane, "Cudù u Osmoj ulici" - na žalost - ne otkriva u zahvadenoj priòi i junacima dovoljno

snage, pre svega zbog toga što ne uspeva da nam do kraja dočara uzvišenost njihovih želja i nabreklost njihovih emocija, Zaseban soj, Lukas i, naročito, Spilberg, tek treba da iznađu pravu producentsku artikulaciju i da uvide da sjajna ideja pretodena u simpatično ostvarenjoe više i nije neki osobit kreativni poduhvat, Tako visoke standards procenjivanja su, uostalom, sami i postavili. ***

Aleksandar D. Kostid

PRLJAVI PLES (DIRTY DANCING) Emile ARDOLINO, 1987.

Jennifer GREY, Patrick SWAYZE, Cynthia RHODES, Jack WESTON distribucija: CENTAR FILM

U jednom od najuspešnijih debitanskih filmova osamdesetih Emil Ardolino vešto spaja obrasce "Briljantina" (romantidna groznica letnjih Ijubavi) i "Rešdensa" (neostvarivost Ijubavne veze izmedu dve klase), da bi stvorio nove standards, koje de sada drugi morati da jure. Posebnu zaslugu za senzacionaini trijumf (najgledaniji film u Nemačkoj svih vremena!) ima koreograf Keni Ortega, koji je zamislio famozni

"dirty dancing", diji je Patrik Svejzi neosporno reprezentativan mesija. Junak "Crvene zore" i "Severa-Juga", fascinantnom jednostavnodu glume i igre, najozbiljnije juriša na kult Džona Travolte, što i nije posebno iznenadenje, ako se podsetimo da je Svejzi pre prelaska u glumce, bio jedan od najtalentovanijih učenika čuvene baletske kompanije Eiiota Felda. Svi plesovi koje u filmu odigrava sa Sintijom Rouds (nažalost, večitom epizodistkinjom), bez problema ulaze u istoriju mjuzikla, dok Dženifer Grej u torn pogledu mora još mnogo da. uči. Jedina ozbìljnija zamerka filmu ide na račun nepromišljeno odabranog saundtreka, u kome prekrasne "power soul" balade s početka šezdesetih (Otis Reding, Driftersi, Kontursi, Širels), kao i odaravajudi latino zvuci Erik Karmen, Alfija Zapakoste i grupe Melon, bivaju ruinirani nepo-dnošljivim modernim disko poskodicama.

D. Jelidid

61