Ritam

THROWING MUSES: HUNKPAPA /4 AD, 1989./

Američki sastav "Throwing Muses" je ved svojim prvim istoimenim albumom izazvao nezapamdeno interesovanje publike i kritike, uz mnogobrojne pohvale završivši 1986. godinu na tredem mestu godiinje liste "Melody Makera". Nastavljajudi svoj razvoj mini albumom “Fat Skier" i prošlogodišnjim "House Tornado" Throwing Muses su došli do momenta kada je interesovanje za njih opalo a njihova muzika i tekstovi u svojoj višeznačnosti postali komplikovani za širi auditorijum, Ovogodišnjim izdanjem, albumom "Hunkpapa" i singlom skinutim sa njega /"Dizzy"/ Throwing Muses ponovo jurišaju ka široj popularnosti. Struktura novih pesama je i dalje osobena, "uvrnuta" na njihov poseban način sa iznenadnim promenama tempa /ponekad i nekoliko puta u jednoj pesmi/, no prisutna je i vede dvrstina i prijemdivost melodija, šlo u njihovom sludaju ne predstavlja ustupak komercijalizaciji. Ritam sekcija koju sadinjavaju Leslie Langton /bas gitara/ i David Narcizo /bubnjevi, inade jedini muški dlan grupe/, predstavlja pouzdan temelj filigranskom pletenju gitara rodjaka Kristin Hersh i Tanxe Donnely. Glavni kompozitor i tekstopisac u grupi je upravo Kristin, pa je njeno vidjenje traumatidnih životnih tema predstavlja okosnicu stvaralaštva grupe. Nema ni govora o držanjima za ruke, cvedu i drvedu - teme su: bradno i vanbradno neslaganje, neverstvo, strah, nesigurnost,

potraga i gubitak prijateljstva, sumnje, što je na ovom albumu direktnije nego ikad izraženo. Pesme "Devil's Roof", "No Parachutes", "Fall Down", "Dragonhead" i ostale, uvlade slušaoca ozbiljnošdu tema i "pop" filingom u pomalo drugadiji pogled na ono Sto je u nama i oko nas. Najbolji primer za to je pesma "Mania" gde struktura i tekst pesme, uz bezkompromisnu svirku grupe ostavlfaju neizbrisiv utisak. Sama tonska slika plode je ovde obogadena duvadima, klavijaturama /pouzdanim Bernie Worrel/ i violinom što još više doprinosi oceni da su Throwing Muses trenutno jedna od najoriginalnih grupa na muzidkoj sceni. Dragocenost njihovog doprinosa nije stvar koju treba razmatrati sutra, ved danas.

Slobodan Vlaketid

PRONG - THIRD FROM THE SUN /ЕР/

Kreativno posuslali crossover možda je dobio spasioce u vidu njujorških Prong. Ako prva dva albuma(Primitive Origins i Force Fed) nisu poludili vede interesovanje kritike, nakon ovog EP-a, Prong su, pogotovo u Evropi postali vrlo spominjanim bandom tekude sezone, Težina Swansa, sporost Flippera i gitarski zvuk Megadetha pobliže opisuju neke osobine Pronga. Naslovna stvar Third From The Sun obrada je preuzeta od grupe Chrome Sto dokazuje da Prong nisu obidan crossover ill hardcore band.

Aleksandar DraoaS

SUICIDE - WAY OF LIFE / CHAPTER 22/

1977. bio je sasvim normalno svirati punk, no svirati ga na sintisajzerima bilo je potpuno neuobidajeno. Suicide su u stvari bili -jedini koji su hladnim sintisajzerima i ritam maSinama udahnuli životnost punka ill rocka u izvornom smislu ovih pojmova. Istoimenim albumom, Suicide su utrli put mnogim elektronskim bandovima, ali niti jedan od njih nije postigao tako savršenu simbiozu hladne elektronike i vrele rock’n’roll duše, dak ni najvedi mradnjaci elektronske muzike nisu nadmašili tjeskobnu, maradnu i psihotidnu atmosferu minimalistidkog debut albuma. Drugi album Suicida zaokret je ka electro-soul zvuku na granici diskoidnosti i za ovoj segment electro-popa ima isti znadaj kao i debut za neka druga podrudja rock muzike (psychobilly, dark wave itd. ). Po raspadu Suicida, Martin Rev (instrument!) i Alan Vega (vokal) ostvarili su nekoliko solo produkata, ne može se redi neinteresantnih, ali u svakom sludaju manje zanimijivim odekivalo reujedinjenje Reva i Vege, pothranjivano glasinama u posljednjih nekoliko sezona. Prošlogodišnji koncerti Suicida potvrdili su glasine, ali sve do nedavno nije bilo i opipiljvijeg dokaza o njihovom ponovnom oformljenju. Konadno, nakon destljeda pauze, tredi album Suicida, pod imenom Way Of Life pojavio se u javnosti, naravno u potpuno drugadijim okolnostima. Krajem 70-ih Suicide su bili jedni od pionira electro zvuka i premda nikada komercijalni, bili su možda najzaslužniji za proboj novog zvuka, Danas, u moru elektronskih postava Suicide su tek jedni od mnogih koji krde put k slavi. No, breme prošlosti u sludaju Suicida pokazalo se pozitivnim predznakom u ocjenjivanju Way Of Life albuma. Way Of Life nema reolucionarnost debut albuma Suicida, ali nitko nije to ni odekivo. Medutim, psihotidnost, ekstatidnost i ostale karakteristike Suicide zvuka i dalje su prisutni, kao i specifidna struktura njihovih pjesama i upravo po tim elementima Suicide se s lakodom izdvajaju iz nepregledne kolidine izdanja elektro scene. Naravno, razmak od jednog desetljeda udinio je da produkcijiski (producent Ric Ocasek iz Carsa) Way Of Life bude iznad prva dva albuma Suicida, što sredom nije uništilo izvornosl njihovih pjesama, npr. slatkaste Surrender, electrorockabilidne Jukebox Baby 96 ill neurotidne Sufferin' In Vein. Way Of Life na najbolji nadin produžava kredite Suicida stedene ranijim izdanjima.

Aleksandar Dragaš

14