Ritam

HIDEN

(THE HIDDEN) Jack Sholder, 1987.

Michael Nouri Kyle Maclachlan, Claudio Christian, Ed O’Ross distribucija: BEOGRAD FILM Pretpostavljam da se mnogi' sećaju Ilka "vanzemaljca", koga je tumačio Dejvid Bouvi u filmu Nikolas Rega "Covek koji je pao na zemlju". Pomenuti (junak) je završnicu tog filma dočekao u potpunoj rezignaciji, pospešenoj litrama đžina (ill nekog drugog pića, svejedno) po pitanju svoje daljnje egzistencije - na zemlji. Akter Solderovog filma se nije previše dvoumio u trenutku kada je trebalo založiti besmrtnost za Ijudskost”. Ovime, naravno, ne žellm da povlačim nikakve paralele u ideloškom pristupu temi, kada su u pitanju više no samosvesni evropski artista i američki prostodušni žanrovski reditelj, već da posebno akcentram dotični prizor u završnici filma. Njegova poetičnost gotovo da nadrasta bilo šta videno u posiednjih desetak godina, unoseći pritom

u ovakav žanrovski kontekst (kombinacija policijskog filma i SF-a, uslovno rečeno) potpuno neočekivani melodramski ekstrakt.

Istorija žanra, tačnije rečeno uspešnih žanrovskih ostvarenja, je uvek bila istorija poznavanja i poštovanja tradicije, te shodno tome stvaralačke sposobnosti da se obilje tematskih i formalnih propozicija koje nudi tradicija, pravilno iščita i , u odredenom, konkretnom siučaju, kreativno reinterpretira. Za Ijude koji su uzeli učešće u ovome projektu ta istorija, sasvim sigurno, ne započinje pre par godina, ali se ni ne završava decenijama unazađ.' Takvo rezonovanje je i načinilo od "Hidena” jedan od najbriljantnijih savremenih zbornika opsesivnih motiva koji, bar triđesetak godina, prožimaju žanrove policijskog, naučno- fantastičnog i horor filma - delo koje sa podjednakom kompetencijom kombinuje akcionu frenetičnost Kameronovg “Terminatora 1 ' (iz kogaje, usotaiom, i preuzeta osnova zapleta) i političku paronoju koju je još davne 1956. na lucidan način i

u sličnom kontekstu (SF/Horor) apsolvirao Donald Zige. Zbog nedostatka prostora i mogućnosfi da se to shvati kao pretenciozno tumačenje jendog autentičnog niskobudžetskog akcionog sižea, ovoga puta ćemo izbeči detaljnije rasprave па (vrlo interesantnu) temu "očovečenja" - da ne kažem antropomorfizacije "pozitivnog" došljaka iz svemira. Melodramska snaga njegove definitivne odluke o promeni identiteta u pomenutoj završnici filma je, sa stanovišta elementarnih bioskopskih emotivnih reakcija, dovoljna nadgradnja akcione osnove. Džek Solder ("Strava u ulici brestova II") je možda, ovde i bio neka vrsta rent - a reditelja, ali to nikako ne umanjuje bogatstvo načijeg doživljaja pri gledanju ovog filma. Svi ovde "vidljivi" i "nevidljivi” autori rade u interesu jeđne jedine stvari - uzbudljivog filma koji se netremice posmatra od prvog do poslednjeg minuta.

Goran Terzić

RIBA ZVANA VANDA

(A FISH CALLED WANDA) Charles CRICHTON, 1988.

John CLEESE, Jamie Lee CURTIS, Kerin kline, Michaci Palin distribucija: MORAVA FILM Ova bizarna i pofpuno neočekivana saradnja jednog, iz filmskog sveta poodavno ekskomuniciranog, velkana Engleske poratne komedije (tzv. “Iling" - poimenu filmskog studija) sa jednim od predvodnika Monti Pajton "sopora“ rezultirala je, na prvi pogled, krajnje neobičnom i svežom komedijom, Ipak, stvari bi se mogle osmotriti i na nešto dugačiji način. Komediografski kredo “llingovaca" (Carls Kričton reditelj ovog filma, Aleksandar Medendrik, Robert Hamer itd.) bi se mogao formulisati kao "diskretna ekcentričnost" dok bi “Pajtonovcima"mnogo više pristajala odrednica "histerični infantilizam” (sa izvesnim "intelektualističkim" doradama). U nekakvoj istorijskoj perspektivi, ovi drugi bi se mogli pre smatrati hipertrofiranom varijantom prvih, no njihovim legitimnim naslednicima, koji su star! komediografski štrih adapfirali novim žanrovskim okolnostima. Pogadate (ili vas to možda uopšte ne interesuje) “Riba zvana Vanda" predstavlja pokušaj ujedinjenja dve pomenute komediografske škole* koje, čini mi se, nije bezbolno proteklo. Ve6 u samom prologu filma član bande za koga bi se moglo redi da ikonografski

56