Ritam

Studene Studene ne bi trebalo biti zime.

Sin Albert postoje ved nekoliko godina, no sadašnja postava djeluje godinu i pol. Medutim, čak ni trajnije zajednišvo nije urodilo kontinuiranim kvalitetom. Kada su naviše trebali pružiti, Sin Albert su najviše

ovog puta. Neka siia kao da kodi Sin Albert da do kraja povedu zamišljeno. Hi su previše cool, često premlaki, bezvoljni Hi ozvudenje ne valja. Ovaj je put posrijedi bilo ono prvo. Njihov spojVelvet Undergrounds strukture i Sonic Youth gilarskog zvuka pati od anemije koja je preuzela vlast nad ostalim, dobrim elementima Sin Albert muzike.

Kada bi Oleg (gitara, vokal), Suljo (gitara, vokal) sredili pjevanje, a Stanc (bas) i Klif (bubnjevi) barem za pola snažnije udarili u svoje instrumente, Sin Albert bi dobiii na potrebnoj težini, silovitosti na onim mjestima na kojim to nedostaje i na melodiji koja očito postoji u njihovim pjesmama, ali vokalno nije dobro izražena. Ovako, Sin Albert tek izgledom na sceni plijene pažnju, ali muzikom ne djeluju na publiku u mjeri kojom bi to željeli, stoga očekivani feedback prisutnih izostaje. S obzirom da je riječ o muzidarima kojima Sin Albert nije prvi band, realno je za odekivati da de Sin Albert ukloniti nedostatke ili sebe. Hi de ih promjene dovesti u krug favorita ili će ih anemičnost uništiti.

Aleksandar Dragaž

DEE DEE MELLOW; KLUB FLU 20. februar 89.

Rok Hadson, sada ved mrtav, često bi znao redi; "Yes, son, but..." ("Dakako, drago dijete, premda ipak..."). Tome slidno, nad apriorni afirmativni stav (u daljem tekstu: A.P.AS,), čim je uopče u pitanju momčad sastavljena od giazbenika prve zagrebačke rock lige, nakon obavljenog veštačenja sa koncerta na Akademiji i opetovanog reproduciranja kazete "Live", nadvilo se stotinu i jedno "ali". Zagrabačka -scena je uvek izgledala zanimijivija i vrednija od beogradske, to je i sada, čak i sa HAUSTOROM ovakvim kakav je danas, poiuoIjigavelim FILMom i nedoredenim PSIHOMODO POPom. Sa uzornim karakteristikama prekaljenih novovalnih prvoboraca, nosilaca spomenice 80-te, Novoselid, Sacher i Guliđ (Kuzma je figurirao i u ranoj postavi Filma, dakle i na njihovoj zadužbini "Zona Sumraka", najboljem domadem singlu) su se udružili u nepretencioznu džez-pop skupinu DEE DEE MELLOW, Тобпо u ponoć (kao u istoimenom westernu "Hi, nun"), trojica su odvažnih stupila na binu. Držedi pozdravu reč, standardno blagoglagoljivi Guild se ved u početku zamerio auditoriju kada mu se omakao kardinalni lapsus, obradajudi se prisutnima sa "darken". (U leksikonu JL2 nalzimo još: w. Dunkleri; e. Tamnovci; s. Decata na mrak; opdenito, zaglušene osobe u zagasitom ruhu sklone did! ruku na sebe). Kakva zabluda; u Klubu FLU godinama nije viden ni jedan darker-u neosvetljenom podrumu fizički je nemoguće videti osobu u crnom, koja se uz to nikad ne smeje.

Tvrda ritam sekcija, Kuzmin sax podržan klavijaturama i združeno pevanje na osnovu koga bi malo ko pogodio da se radi o nekadašnjim solistima Hora bečkih dečaka, su ono dime bend raspolaže u interpretiranju delom vlastitih kompozicija (koje su i najdiskutabilnije), zatim nekoliko džez standards (od Thelonius Monka do ranih Lounge Lizardsa), te par izleta

u egzotične folklore. Ne osporavajudi sviradku kompetenciju, iapk držim da cela stvar ispoljava niz manjkovosti: dobar deo materijala zvuči kompoziciono i aranžerski praznjikavo, pojedine numere prepovršno i rekao bih, gotovo banalno. DDM jednostavno nemaju, barem zasad, dovoljno jake stvari da bi ih se moglo uzeti za ozbiljno..No oni su verovatno u startu i odustali od takvih aspiracija, ved su, biva, prvenstveno okrenuti opštoj zabavi i tulumu uz živu svirku; e sad, ako i ta zabava izostaje (ne računajući tu uvek vesele izvođače) najjači aplauz te večeri je pobrala di džejova objava da de klub te vederi raditi do pola četiri -ispada da sa koncepcijom nešto nije u redu. Bez pravog odziva publike njihova neozbiljnost izgleda gotovo usiijeno, i ostajudi tu negde na pola puta, pitanje je kome se obradaju. (!z iste glazbene familije i sa sličnim intencijama su nam dolazili kao mnogo srećniji primer U\ CINEMA, koji su u rok-pop varijanti priredivali izvrsne koncerte nemaju ni jedno izdanje, jer ono ne bi imalo puno smisla.) U pojedinim momentima, grupi su pripomagali i gosti-dodatni saksofonista, Beogradanin, te klavijaturista/gitarista, nevelik ali stamen momak iz Niš . Apsolutno najviši uzlet koncerta je predstavljala poslednja pesma, obrada Čobijevog mega hita "Milijana/voza bicikl celog dana". Osetivši napokon dvrsto tie pod nogama, momci su se razmahali. Pomamljeni NiSlija, sada ved samo u potkošulji, presijavajudi se oznojen pod reflektorima, poput mečke odvojene od mladih divljao je po bini i uz frenetidne gitarske partiture stvarao pozitivni zvudno-vizuelni kaos, gotovo ravan onome kada se par numera ranije, pri hitrom uzmicanju ka svom kutu nakon obradene deonice zapleo u mnoštvo žica i kidajudi ih i rušedi stalke sa mikrofonima, izazvao tehnidki kolaps sistema i višeminutni prekid. Po okondanju je aplaudiralo oko 4 čoveka, što je uz prirodni huk koji generira gomila od bezmalo pola tisude nervoznih

ovisnika u odekivanju svoje dnevne doze dunkl-decibela, namaklo buku dostatnu da razgaljeni trojac zakljudi da "izgleda, traže bis"... I kada su definitivno krenuli sa napuštanjem bine, malo ih je ijudi zadržavalo. Pripremajudi 61anak nadinio sam, kao i uvek, najpre listu neizostavnih pojmova, medutim uprkos svim htenjima i požrtvovanju neki su ostali neuklopljeni pa ih radi lidnog spokoja ovde dajem: krumpir, sofisticrano, baterije "Croatia", “Lovro uvijek veli" (u daljem tekstu: L.U.V. ), drek, rajdica, naftovod, obujam, cjepilo. Tekst i fotografija:

A. n. Konjikušid

OBOJENI PROGRAM

SPENS, Novi Sad, 23. II 1989.

"Obojeni program - to su emocijel", rekao mi je pre podetka koncerta poštovalac grupe koja, uz La Stradu/Lunu, Boye i Grad, predstavlja jedno od imena koja su obeležila novosadsku scenu s podetka

osamdestih. Devet godina poslojanja doprineio je da Obojeni program stekne izvestan broj poklonika u svom rodnom gradu, ali duže i krade pauze u radu benda, kao i deste promene postave i muzidke koncepcije, samo su odlagale konadan proboj do svejugoslvenskog slušateljstva. Još do sredine prošle godine grupa je svirala u postavi basbubnjevi-glas, a dolaskom gitariste B.Bukorova definitivno su se vratili klasidnoj postavi. Zanimljivo je bilo videti da dobar deo publike prepoznaje i pozdravlja standarde Obojenog programs, ali i novije pesme koje se emituju na lokalnom radiju. Ispred same bine su skakutali i pevali refrene najzagriženiji Ijubitelji grupe. Pitao sam jednog od momaka šta je to što dak i mladu publiku, koja ne pamti beridetna vremena s podetka decenije, veže uz ovu postavu? On je stavio ruku na moje rame, i znadajno ustvrdio: "Obojeni program, prijatelju - to su emocije"! Usredsredivši se na ono što sć dešavalo na bini, shvatio sam

64