Ritam

MY BLOODY VALENTINE „ISN’T ANYTHING” (Creation)

„Mogli bismo da budemo pop grupa kad bi to poželeli, ali bilo bi nam dosadno” (Colm iz MBV u intervjuu NME-u, 20.08.’88) Od kada je sredinom osamdesetih, posle par čudnih i konfuzijom prožetih poslenovotalasnih godina, ponovo oživela, britanska r’n’r scena je prvo promovisala generaciju kojoj su The Smiths i Jesus and Mary Chain bili prethodnici - onu iz 1986. óija su najpoznatija imena bila The Woodentops. That Petrol Emotion, Screaming Blue Messiahs, The Three Jones, a početnička baš tad našla prvo utočište na kompilaciji C-86 (Wedding Present, Shop Assistants, Weather Prophets, The Stump, Age Of Chance, Bagshed)... Prve naznake da tamošnje nezavisne liste i 1988. nešto vrednije pojavile su se sa LP-jem The Primitivesa - „Lovely” (bubble gum punk sastav koji je debi snimio za RCA, ali koji je i dalje pokretaç zbivanja na nezavisnoj sceni preko svoje Lazy organizacije), da bi se množile tokom godine pločama Happy Mondays - „Bummed”, House Of Love - „House Of Love”, Darling Buds - „Pop Said”, AR Kane „69”, Parachute Men - „Innocents”, My Bloody Valentine - „Isn’t Anything”, grupa koje je britanska muzička stampa složno podržala, sigurna da u rukama ima generaciju novih sastava koji ce oblikovati sutrašnja zbivanja. My Bloody Valentine su osnövani u Dablinu pre par godina od strane Kevin Shieldsa i Colm O’Ciosoiga da bi mesto boravka menjalì i članove zaustayivsi se u Londonu gde su Deb Googe i, kàsnije, Bilinda Butcher postale punopravne clanice. Grupa se ustalila tek 1988- kad imjedan za drugim izlaze mini LP „Ecstasy”, LP „You Made Me Realize” i, krajem godine LP „Isn’t Anything”. My Bloody Valentine su prvi tamošnji sastav koji negde na vclikorn prostoru izmedu Jesus and Mary Chain i Sonic Youth lovi stvene melodije. One se kao kod svih sličnih skoro isključivo američkih bendova (nekada strpanih iza oznake „noise”), pojavljuju u procepu između škripećih gitara, delujući kao nešto neobično dgroženo, povredivo i tim dragocenije.

Skrivajući vokale duboko iza zvučnog zida. stojeći što dalje od publike nadneseni na svoje instrumente (Colm: „Ne umem da sviram lagano, stoga kako koncert ide sviram sve snažnije i glasnije,. Onda dodes do nivoa na kome se jednostavno odlepiš”) MBV uživo deluju suzdizano,: čak ranjivo. Objašnjenje? Kevin: „Ako se suvišc trudiš da se ja ko približiš nekom ili nečcm, u opasnosti si da lato izgubiš svaki kontakt. Kad se puno približiš nečem u stvari se distanciraš od toga." JFw y. JVaJT Bez obzira da li je njihova pasivnost samozaštitne prirode kako tvrde ili ne, MBV su na koncertu jedna od onih grupa kqje vas mogu naterati da drhtite. Toliki jeintenzitel doživijenog udara zvuka i tolikaje potresenost kombinacijom elektrifikovanog zvučnog zida i valjanja ispod njega svih onih nežnih osećanja koja bi želeli da proživimo, da ne možete da nfe obožavate ovu grupicu preglasnih odmetnika iž školstog dvorišta pravljenja pop pesama. Skriveni iza svojih gitarskih pojaàtla oni i dalje emituju više energije kroz svoje naizgleđ trapave pesme nego rđesetine drdgih imena koja se sticajem okolnosti vuku po nezavisnim listama. Njihova neposrednost i nesigumost pojačani đo кгаја odvrnutim fuzzom učiniii su ih hitom atme i proleća na Ostrvu, Kod nas desto tato neshvaćen britanski nezavisni pop prìtom im je poslužio samo kao oslonac za put u iskrivljene šezdesete propilene kroz pojačala osećanja osamdeselih. S puntoni iza leda, češavši ramena o ramena današnjih hardcoreovaca, cela nova g’eneracjja na tamošnjoj muzičkoj sceni priznaia je kao izvore životnosti nekoliko izolovanih ostrva u istoriji rok muzike - Velvet Underground, The Stooges, Joy Division. üs vetri u tome MBV stoje kao neko čiji su praoci poznati, ali ne obavezuju ninàsta. Krajem osamdesetih, kada je 4 AD produkcija (Cocteau Twins, Dead Can Dance, Throwing Muses) veé pojam za sebe, ne

mozeTe ne primetiti da se Bilindine pesme koje snagu crpu iz ugaslog boia, oslanjaju o vilinski zvuk koji je ova londonska nezavisna kuća promovisala - „No More Sorry” i „Lose My Breath” su primeri. Čak i feedback, ta moćna podrška iz pozadine nekih od najboljih rokenrol ploča poslednjih pet godina, zvuči kao dotaknut vilinskom prašinom u rukama Kevina, okrenutog gradenju mnogo strasnijih novorokerskih komada, kao sto su „Sue Is Fine” i „All I Need”. Zamislite Wendy iz „Petra Pana” kao otresito punk devojče i dobićete sličan istovremen utisak detinjaste, gotuvo balave, amaterske neposrednosti i blagog ukusa cinizma. Anksiozne ljubavne pesme kakve su većina na ovoj ploči („Feed Me With Your Kiss” - „Nahrani me svojim poljupcem”, „Soft As Snow (But Warm Inside)” „Meko kao sneg (Ali toplo iznutra)”, „Cupid Come” - „Kupidon dolazi”, (When You Wake) You’re Still In A Dream” (Kad se probudiš) Još uvek si u snu”) odgovaraju na adolescentnu potrebu da se emocije skriju, a ipak pokažu. Osobina koju zovu nesigumošču. Sa MBV ona dobija protagonistu vise, a sa „Isn't Anything”, još jednu malu ikonu u oltaru tinejdžerske usamljenosti. Pre nego ostrvski odgovor na Sonic Youth i njihovo poigravanje muškim i ženskim elementima na podlozi od distorzijom izobličene pop pesme, MBV su pokazatelj poklapanja interesovanja i odnosa prema muzici na obe strane okeana. Veseli odeljak nezavisnih lista krije još jedno gnezdo pesmica vrednih poštovanja, a pitanje koje stoji pred njegovim trenutno najkreativnijim imenima, sudeéi po MBV, uskoro ée bili - ima li života posle distorzije? Ovo vreme možda i ne postavlja veće zadatke od tog.

Dragan Ambrozić

DISKOGRAFIJA: Ecstasy (mini-album) (Lazy) You Keep Me Realize E.P. (Creation) Feed Me With Your Kiss (singl) (Creation) Isn’t Anything (LP) (Creation) Ecstasy And Wne (LP) (Lazy)

12