Ritam

LEGENDA KOJA (NE)USPEVA

Lu je dvadeset godina tragao za pravim zvukom - našao ga je tokom snimanja novog albuma. Album se zove „New York”, ali to i nije tako važno. Mogao se zvaü i London, Beograd, ili Bukurešt Po Luovom mišljenju svuda je isto sranje, probrane psihopate i šutači govana. Izgleda da je Lu nedostižan u sopstvenoj kategoriji. Ргогок ciničnog pesimizma i šaljivog mračnjaštva je opet među nama. Iz pijeteta prema nekim pesmama koje smo volali, u neka srećnija vremena, ne treba mu dopustiti da ostane neprimećen. Treba mu dati šansu da kaže nešto što vise nikoga ne interesuje. Ali, avaj. Lu postavlja uslove. On ne želi da razgovaia o The Velvet Underground, Endi Vorholu (Andy Warhol), odbija da objašnjava svoja solo brljanja tokom sedamdesetih. Za njega svaki novi album predstavlja početak novog života, Dakle, NEW YORK. Zvukje sirov i neposredan. Dobra preporuka za osluškivanje? „Po meni, nema ništa bez dve gitare, basa i bubnjeva. Ovaj zvuk je rezultat mog dvadesetogodišnjeg jebanja sa stvari koju svi zovemo rock’n’roll. Sve ove godine tragao sam za tim zvukom, sa gitarom u rukama. Razumeš šta hoću da kažem? To je to.” Za Lua, Njujorkje očigledno nepresušna inspiradja? U njemu pronalazi sličice koje same po sebi predstavljaju besramni doprinos razgoliéavanju Amerike njene večne truleži, površnosti i mazohističke samoranjivosti. Fuj. „Totalno me skenjava ovo što se dešava u Njujorku i celqj Americi. Vednu tih sranja nam je doneo Regan sa svojim gengom. Ako samo letimično preletis pogledom po Njujorku uočićeš neke zaista užasne stvari, Osetićeš neku zlokobnu atmosferu. Jednostavno pregaženi su neki segmenti ovog društva koli nemaju ni priliku ni snagu da se odbrane i isplivaju: žene, deca, bolesni, stari. Nisam nameravao da pišem o tome, ali tako je na krajuispalo. Došloje samo od sebe. U stvari, nije reč samo o Njujorku... ako želiš možeš album nazvati i London, i sta ti ja već znam, svuda je isto. Ali, najbitnije je da su neki delovi ploče prilično veseli. Moraš übaciti i malo zezanja da bi celu stvar malo oživeo, da ne bi bilo previše ozbiljan i pretendozan. Sileno kao i Šekspir (W. Shakespeare), übacujem malo komike posle nekih užasnih dogođovština mojih junaka.” Dobri, stari, Lu. I posle svega nije izgubio oseéaj za duhovnu ravnotežu svojih poklonika. Ipak, uvek ostaje sumnja da li se neko uopšte udubljuje u te pesme. Za Lua publika je i dalje polu-dokučiva misterija, kao uostalom i za svakog pravog umetnika. „Zaista ne znam zašto se toliko trudim oko svojih pesama, kad uopšte nisam siguran da Ijudi obraćaju previše paznje na njihov sadržaj. Ali, ipak pokušavam da spojira

dve krajnosti. Svqjevremeno sam pohadao tečajeve kreativnog pisanja i istovremeno svirao sa gmpama po barovima. I dalje kombinujem te dve viste iskustva. I dalje mislim da bi bilo sjajno kada biSmo mogli cuti rock’n’roll pesmu koju je napisao neki dobar romanopisac. Zar ne bi bilo sjajno ozvučiti neku pesmu koju su napisali Džojs (James Joyce) ili Čendler (Raymond Chandler). Cendler me je oduvek posebno inspirisao jer je u meni izazivao neverovatne shke sa tako malo red. To je ono sto pokušavam da uradim sa svojim tekstovima. Da u ijudima izazovem momentalnu i sto živopisniju sliku. Rock’n’roll ne mora biti (obavezno) glupav...” Kao i sam život, tako je i tok razgovora sa Luom - krajnje nepredvidljiv. U trenutku kad sam ustanovio da je stavljanje veta na teme iz prošlosti krajnje besmisleno, samoinicijativno će otvoriti stare rane. Po ko zna koji put pokušaće da demistifikuje svoju prošlost. Lepo je kad iraaš nešto tako intrigantno iza sebe. „U jednorri trenutku, tokom sedamdesetih, uleteo sam u krizu. Osetio sam da više nemam sta da kažem i poćeo sam da radim gomilu stvari kojima sam veé u startu bio nezadovoljan. Sve sam to udnio javno, na pločama, i tu nema tajne. Pravio sam budalu od sebe i mislim da su jedino lotaini moroni mogli da se ozbiljno prime na taj fazon. Jednqstavno, činio sam ono što rade mnogi kad oseìe kreativnu krizu i dezorijentisanosL Otkidao sam na drogama i postajao sve sjebaniji.” B ila je to prava kriza. Tokom sedamdesetih Lu je u sebi oživeo neke od svojih brojnih junaka iz V.U. razdoblja. Od nihilističkog posmatrača evoluirao je u žrtvu nad kojom se gotovo svi zgražavaju. U osamdesetim Lu vaskrsava, poput još jednog zagubljenog odmetnika, Iggy Popa pojavljuje se svež, diskretno nasmejan i blago nabildovan. Siedi još jedno pokajanje. „Nije mi jasno kako danas neki Ijudi mogu da slušaju sve te gluposti. Još uvek me obuzima želja da anonimno snimam i izdajem ploče. Zamomo je i odvratno biti u ovoj igri. Želim da se izdvojim iz toga - iz celog procesa gradenja i fabrikovanja rock zvezda i predvodnika.. Svojevremeno sam u tome nalazio zabavu, vise ne.” Jedna stvar konstantno visi iznad Luove priče. On prezire rock’n’roll. On se ne može pomiriti sa ulogom zabavljača. Lu zavidi piscima. Oni imaju tu (ne)sreću da su uücajni, a da ih mediji mnogo manje (zlo)upotrebljavaju. Ali ne sve. „Ukoliko neki Ijudi još uvek žele da u meni vide poblesavelog narkomana, ja ne želim da ih razuverim, mogu samo da ih prezirem kao i sve glupane. Slidne problème su imali i Keruak (Jack Kerouac) i Berouz (William Burroughs) - prvi je pre snudi, u delirium tremensu, buncao kako su Rusi

übacili droge u Ameriku, drugi živi život krepkog metuzalema i boli ga dupe za džank oreoi, prim. pr. - ali, oni su pisci i jebe im se. U knjigama možeš da pišeš o čemu hoćeš, a kada počneš da pevaš o nekim „zabranjenim” stvarima odmah te saseku, na ovaj ili onaj način.” Tokom protekle dve godine Lu je učestvovao u nizu koncertnih projekata sa drugim muzičarima: od sveameričke Amnesty International cirkuzijade sa U 2, Jackson Brownom, Peterom Gabrielom itd., do prošlogodišnjih sešna u glasovitom njujorškom klubu CBGBs, gde je uz pomoć Tom Torn Club priredivao remake starih pesama iz faze The Velvet Underground. Ove zime sa Džon Kejlom (John Cale) odradio je i scenski projekat nazvan „A Requiem for Andy Warhol”, Lu očigledno ne zaboravlja stare pajtose. „Zaista osećam zahvalnost prema Endiju, i mislio sam da bi bilo sjajno da uradimo nešto u njegovu cast,, Znaš kada smo radili se Endijem bili smo totalno švorc, i Endi je bio taj koji je radio komercijalne stvari da bi mogao da izdržava ekipe poput nas. Samo zahvaljujući Endiju uradili smo to što jesmo. Ali, sa druge stratte, bilo je to i vreme kada se pravo niotkuda pojavila gemila bendova, kompanije niSu imale pqima sta se stvamo dešava pa su pocele da potpisuju ugovore bukvalno sa svima koji su nešto svirali. Lovu naravno nikada nismo dobili. Fama se prositela tek kasnije, i danas The Valvet Underground su slavni - ploče se objavljuju i na CD-ima, a mi i dalje ne dobijamo ni centa od toga.” Možda je i to bio jedan od razloga zbog čega je Lu pre par godina nenadano banuo na TV elaane reklamirajua vespe. Ali... sve je to ionako nebitno. Svedoci smo da nebrojena gomila imitatore dramatično banalizuje neke od prastarih Luovih scenarija. Pa, zašto onda i njemu ne dati šansu. Izandali originai je još uvek bolji od najkvalitetnijeg plagijata, a ni „New York” nije tako losa ploča, Daleko od toga.

priredio:

LOU REED - Selektivna diskograSja: The Velvet Underground and Nico (Verve) ’67 - White Light/White Heat (Verve) ’6B - The Velvet Underground (MGM) ’69 - 1969 (Mercury) ’7O Solo; Transformer (RCA) ’72 Berlin (RCA) ’73 Rock’n’RoD Animai (RCA) ’74 The Blue Mask (RCA) ’Bl New Sensations (RCA) ’B4 New York (Sire) ’BB

Nede(jko Drobac

37