Ritam

Ma,ko je taj Schwarzenegger

u stvari?!

Gore postavljeno pitanje, bez koga je naša čuvena rubrika gotovo nezamisliva, danas bi se dalo znatno svrsishodnije upotrebiti u slučaju reditelja prvog značajnijeg filma u kome se pojavljuje naš aktuelni klijent - inače vlasnik najkarakteristicnijeg glurnaòkog akcenta u savremenoj ameri čkoj filmskoj produkciji. Dotični (misli se na reditelja) se zove Robert Altman, a ono što -je za našu priču bitno je naslov jednog od njegovih, zaista najznačajnijih, ostvarenja „Privatni defektiv” (The Long Goodbye). Glavna zvezda tog filma snimljenog davne 1973. godine se zvàla Eliot Guld i već duže vremena bolno uranja u status zaboravljene veličine. Tada su, medutim, stvari izgledale potpuno drugačije. Arnold Švarceneger je bio taj koji bi trebalo da bude neizmemo srećan zbog ćinjenice da provodi nekoliko trenutaka, što će reći nekoliko desetina sekundi, uz velikog Eiiota Gulda. A danas? Danas je Arnold Svarzeneger jedan od deset najbogatijih zabavljača Amerike, srećno oženjeni porodični participant u lozi Kenedijevih i povrh svega autor jedne od najautentičnijih glumačkih teorija - koja bi se sa posebnim uspehom mogia povremeno primenjivati i u domaéoj kinematograflji. No, o tome demo nešto kasnije.

Prestižna pozicija koju Švarzeneger uliva u kontekstu dogadanja na bioskopskim blagajnama u poslednjih nekoliko godine se, naravno, apriori iščitava sa suprotnim predznakom kada su u pitanju kreaktivni dometi onoga sto radi. Za svakog pravovemika visokoumne filmske uraetnosti, on je, pre svega, oličenje potpune hipertofije žanrovskog shematizma, stvorenje grotesknih proporcija u čijoj karijeri sreéa predstavlja dominantu, a inteligencija gotovo nepoznatu i nepotrebnu kategoriju. U nekoj krajnjoj instand, za te i takve Švarceneger je muški ekvivalent (u domenu kinematografije osamdesetih) onoga sto su lepotice preraskošnih oblina tipa Merilin Monro ili Džejn Mensfild predstavljale u pedesetim.

- priglupe, manipulisane karikature (sic!)l. Da bi se, defmìtivno, udaljili od ovakvih notomih somnabullija posegnùéemo za jednim malim segmentom iz interyjua koji je bio aktuelan u vreme Švarcenegerovog rada na fìlmu „Копап” - Džona Milijusa. Na čuveno „humanističko” pitanje „Ko je odgovoran za toliko nasilje u filmu?” naš Junak” odgovara na sledeći način: „Ja bih rekao da je za nasilje odgovoma istorija, Kada radile film o varvarizmu, onda on ne može izgledati kao da govori o „bejbi-siterima”. „Pretpostavljam da ni sam Milijus ne bi imao ništa protiv ovakvog, jednostavnog, direktnog i krajnje suvislog odgovora. Dakle, jednu stvar smo, sasvim sigumo, raščistili - Švarceneger i nije baš tako glup.

5