Ritam

PISMA

Redakcijo Ritma i Momčilo, zdravo! Kao pioniru rock novinarslva kod nas, koji je sudjelovao u svim njegovim fazama, sigurno ti je mnogo bliže i jasnije slanje u kojem se ono nalailo od početka do, evo, kraja osamdesetih, odnosno prekida izlaska renomiranog „Džuboksa” kojeg zamijenjuje „ROCK”. NezadovoIjan njegovim sadržajem i koncepcijom, cesto sam pisao, iznoseši neke prijedloge i promijene, ali vidim da sam se obraćao krivim ljudima, jer je osrednji „ROCK” prerastao u gotovo nepodnošljivi „POP-ROCK”. U Džuboksu je dosta vremena bila prisutna rubrika „Pismo iz Londona” (S. Stojanovića), u nekim anketàma čitalaca i loše primljena. Svaki diskofil koji se nije zadržao na starim, dobro poznatim imenima iz 60-ih i 70-ih, danas bi se-složio da je ta Stojanovićeva rubrika imala velikog značaja jer je već tada naznačila i pisala o imenima koja će obilježiti osamdesete. Nažalost, „ROCK” je umnogome izgubio konlakl s muzičkim zbivanjima, propuslajući da piše o tzv. alternativnoj sceni i nezavisnim kućama, o kojim je „Džuboks” iscrpno i temeljito započeo pisali. Dva broja „POP-LAVe (nažalosl na izlazi) su obradila više imena nego li slolinjak brojeva ROCK-a. Sve ovo spominjem jer se konačno pojavio lisi koji ima potpunu kontrolu nad svim važnijim muzičkim - strip, film, književnim - zbivanjima u svijetu i kod nas ali i (ne)zahvalnu ulogu da popuni prazninu od skoro deset godina i pozabavi se imenima koja na svijetskoj sceni odavno imaju svoje mijesto i značenje. „RITAM” je toliko dobar da me već hvala zebnja oko njeova opstanka. U njemu mi se svida masa stvari. Počevši od toga da on nema granica, odnosno da tekslove potpisuju vrsni zagrebački novinari Čikara i Dragaš, da osim recenzije licencnih ploča vidno mijesto zauzimaju i one druge (mnogo važnije), da spominjete imena o kojima se jo§ (uvijek) malo zna, da pisce o stripovima i knjigama za koje dosta čitalaca ne zna da su (i) kod nas objavljeni... Komplimentima nema kraja, iako pralim stranu i golovo svu omladinsku štampu. Sada je svena okupu. Mislim da nema razloga da „RITAM” poklanja pažnju recenzirajući neke nebitne ploče, odnosno da još v.iše forsira one nelicencne. Prava stvar Sto ste upotpunili nova saznanja o Smithsima i Caveu i mislim da ima mnogo imena o kojima se (sramota) gotovo nije pisalo a obilježili su osamdesete (Cocteau Twins, Cramps, Tuxedoo, Moon, Swans, Bauhaus, Dead Can Dance, Residents, This Mortal Coil, Husker Du, Minutemen, The Fu11... zamorio bih se nabrajajući). Jedina fcamjerka (koja to i nije, budući je odavno znana) je na račun kvalitete papira. Prava Steta je Sto tako dobri tekslovi i (naročito fotke) gube na svom značenju. PoküSajle nešto uraditi makar cijena bila osjetno veća. U Šibeniku je „RITAM” odmah rasprodan i to dovoljno govori o njegovom značenju i kvaliteti. Nemojte dozvoliti da vas povijest zapamti po nekoliko brojeva jer bi to bio težak udarac za sve one koji su tolik~ «remena čekali ali i za one koje „RITAM” uči prvim koracinia. PUNO USPIJEHA U RADUÜ! JURAS IVICA Ljubljanska 15 59000 ŠIBENIK

Hi, Ritam Prosto je neverovatno kakav se napređak učinili od onog prvog „malog” broja do danas. Ja sam imao tu sreću i otkrio vas na vreme prepoznao da u sadržaju ima oho-ho Stofa i ne da sve ovo vreme nisam razoćaran - već sam bukvalno oduševljen. Onaj stari lisac M.R. je okupio neverovatnu ekipu. Ne znam gde je „izbunario” sve te tipove kao Sto su - Paunović, Piljak, Bilbija, Grujić ali najbolji dokaz da je to dobar potez je Sto cesto „umirem” od smeha dok čitam njihove tekslove. Paraleina recenzija Sabrine i Kylie je nešlo najsmešnije Sto sam pročilao u poslednjih godinu dana. Samo lako momci pa makar ja i ..-ko nasmejan! Stevan Vukelić, Ruma Samo ti nama budi živ i zdrav, a bogme bićeš i nasmejan! Poštovana redakcijo, Kad sam već s pažnjom poćela da pralim gotovo jedini časopis u zemlji koji vredi citati, bilo je kasno. Nisam nabavila prva tri broja Ritma (pogadale), i ostala uskraćena za neke impresije (sopslvene i tude, dakako) i podatke. Nadam sc da je ostalo još primeraka jer, ipak, masa tinejdžera i nesto slarijih omladinaca obožava lakSe sadržaje koje pružaju npr. minorni. neozbiljni Pop-Rock, slikovni Čao, još uvek pristojni Zabavnik, i razne Ane i Bazari. Vremena za allemativno i umetničko danas ima malo. Ali, za one najupornije i najnemimije to ne važi. Nadam se da je i meni tu mesto. A koga prvo pozdravljam i körne se skoro divim. Naravno, Žikici Simicu.-Dosledàn jedinom pravom rocku, ne samo preko frekvencija (kroz tajanstveni voz i neiscrpne kupee piovila sam nekoliko godina u Beogradu, a sada žalim zbog privilegije posedovanja više radio stanica od strane Bgd-a koje nisu za nas „niže” - Beograd je različil od donjeg dela Šumadije i Pomoravlja?!? - međutim on je toliko prepreden da se na velika vrata pojavio i na Beogradu 3, Allemativni rock - hvala za Pixies opus - osvrt) već i na slranicama Ritma, čovek može da čuje njegov smireni, treperavi glas i samo njemu svojstven, ležemi, pomalo nepravilan engleski! A iz vremena zlatnih godina Džuboksa tu je i uvek invenlivni Momčilo Rajin. Zaista može da žali samo za (ne)kvalitetom Stampe, drvenarijom od papira i neprikladnom crno-belakafa „tehnikom”. da je na masnom papiru čisto bele boje, pa i nekako. Ali, vremena su skupa i nepredvidiva, pa je i ovo neki sadaSnji maksimu. Bice i više prostora za studioznije tekstove, autorske, prodi će i vreme priredenih i pozajmljenih tekstova. Važno je da su Ijubitelji Đžuboksa dobili pristojnu zamenu. Kada budem imala maio više vremena priljučiću se i ja hvatanju Ritma sa mladim novim neopterećenim snagama u slavu umetnosti, pre svega muzike i filma. Puno uspeSnih iskoraka u svet želi vam Gordana Markovié KruSevac Zdravo! YO! Rilam (muzika) je moéna alternativa „Pop-rocku”. I tako treba i da ostane. Jako mi se dopada to Sto poklapjate izvestan proslor (joS uve nedovoljan) ljudima koji pišu o američkoj muzici. Tipovi čije prisustvo u Ritmu treba utrostrudli su; Žikica Simić, AJeksandar DragaS i Ante Cikara. Američki R’n’R je najvrednija stvar koja se dogodila u ovoj deceniji (i joS uvek se dogada), a tako malo informacija ima o svemu tome. Takode, premalo je napi-

sa o RAP-u, posebno onom „tvrdo kuhanom” (hardboiled). Koncerte, posebno one u Ljubljani i Zagrebu, pozomo pratile i to je sasvim Ó.K. Ne shvatam zašlo toliko prostora trosite na recenzije loših ploča (to o recenzijama važi i za filmsku redakciju) koje izdaju kod nas. Filmska red. bi bila joS bolja kada bi se malo odlepila od domaćeg repertoara (trenutnog). Pozdrav! BG Kool Shocky Zdravo DuSko, Qlajuci tvoj komentar o „New Flame” Simply Red-a, toliko sam se nervirla da sam jedva čekala da dodem do poslednje rečenice! Prvo: nije mi jasno zasto si toliko protiv sentimentalnih stvari, zašto „Holding Back The Years”, „Every Time We Say Goodbye” i si. stvari nazivaš „kvazi sentimentalnim” i zasto su tc stvari za „najniži ukus”? Zar su Nina Simone, Vaya Con Dios, Sade, FYC, Style Council itd. za „najniže ukuse?” Nisam baš siguma! A Simply Red se sigumo moguporedti sa napred nabrojanim, i po kvalitetu muzike i teksta. kao i po kvalitetu i mogućnostima vokala. Drugo: Kako si ih uopšte mogao porediti sa Hari Mata Hari, Merlin i si. kada oni ne mogu ni prići Mick-u i kilometrima i godinama su daleko od njih! Narocito ako pogledaš poslednje albume, kojima su na nultom slepenu muzičke lestvice (pozivaju „narodnjake” u pomoć). Treće: Ako si ih imalo pažljivije slušao, nikako nisi mogao citirati citirano jer njihova muzika ima „strasti” i „personaliteta”; a svaka nova stvar je prijatno iznenadeŠlo se lice promene mišljenja, siguma sam da ukoliko odgledaš njihov koncert na Montreux Jazz festivalu ili neki drugi živi nastup (poput onih u Top of the Pops, The Tube i si.) možeš i moraš promeniti misljenje. osim ukoliko nisi ljubitelj Rap-a, Heavy melala ili nešlo si. sto ne bih rekla po imenima koje si naveo kao priznale u Soul-u. Ukoliko već nisi gledao ove nastupe, odgledaj ih pažljivo, još pažljivije odslušaj i onda iznesi misljenje. Ako ni§ta drugo, moraćeš Micku Huckallu i lanu Kirkhanu priznati kvalitete i sposobnosti. Podrav šalje Ana Nikolié, Beograd Primetićeš da DuŠko ima manje recenzija u ovom broju - blo je nateran štapom da presluša „New Flame” ponevo, i to radi već nedelju dana, bez rezultafa. Suviše tvrdoglavi, ti Ritam dečaci i devojčice... Podrav redakciji Ritma Kad čovek ima 34 nijc teško da pomisli da je R’n’R mrlav, da su to sivari koje je ostavi© iza sebe, i da filinovi najčešće gleda na videu. Iz čiste radoznalosti uzeo sam četvrti broj Ritma i shvatio koliko sam dugo bio u zabludi. Predamnom se olvorio novi svet. Oselio sam se petnaestak godina mladi i neslrpljenja i gutanja svakog novog Džuboksa. To §lo radile je za svaku pohvalu. Najednom mogu da se obavestim o svim pločama na tržišlu, o svim filmovima na repertoaru; o novim filmovima na video i da načinim izbor. OdliČno je što ne pravite izor pc afinitetu već nastojite da prikažete sve. Naterajte Branka Vukojevića i Nebojšu Pajkiča kao i ostale iz stare garde da češće pišu. Zbog nas, ali i zbog mladih! Samo napred! Dimilrije Vija Čić Tu zia

4