Ritam

zvuci afrikaniziranog reggea „Yellow Moon” pokazuju vitalnu snagu telepatskih veza dve sredine i njihovu reverzibilnost Prvi udarac sudbine LP-ja je „Sister Rosa”, posveta Rosi Parks, ženi kojaje 1955. inicirala nastanak pokreta za gradanska prava (civil rights movement), cmaca naravno, kada je u građiću Montgomery u Alabami odbila da ustane sa mesta za belce u autobusu. U svetlq moderne urbane Amerike u kojoj je celokupno cmo stanovništvo u procesu ponovnog rasnog osvešćenja, iniciranog rap-om, ona predstavlja sponu izmedu veterana, očevidaca borbe za Luterovu, integrisanu Ameriku i današnjih brbljivih naslednika kojima vise odgovara reč segregacija nego integracija. Nimalo slučajno, singl verziju „Sister Rose” su remiksovali Hank Shocklee, Keith Shocklee i Eric Sadler - članovi produkcijskog posse-a Public Enemy übrizgavajući njenom slystoneovskom funku délié „Yo Bum”-ovske agresije i speeda. Hommage New Orleansu i njegovim bujnim legendama su mistični „Voodoo” i pakleni funk delirijum „Wild Injuns”, zajedno sa pomenutom „Yellow Moon”. Novi Irenutak njihove sveopšte zapitanosti je „Wake Up”, koji sav gori u vatri opominjućeg ukaza „sudnjeg dana”, praćena spiritualnim zovom Majke Afrike. No najsnažniju duhovnu polugu izmedu današnje obojene Amerike i praiskonskih, afričkih predaka predstavljaju instrumental „Healing Chant”, Charlesova jazzirana sak-

sofonska bravura (koja podseća da je Charles Neville sredinu sedamdesetih proveo u New Yorku, svirajuéi avangardni jazz), sročena preko starog isceliteljskog napeva verovanja Urubu. Vera u ozdravljujuću snagu muzike koju Nevili, kao šamani, prenose do slušaoca, je najmoćniji energetski izvor „Yellow Moon”-a i, uz obilje vanameričkih, prevashodno afričkih referenci u njihovim originalnim kompozicijama, glavni generator globalnog pozitivističkog osećanja koje ovoj ploči upisuje etiketu „World Music”. Pored „Sister Rose” glavninu transameričkih tema obezbeđuju neizbežni (i najčešće najbolji) pratioci svih albuma The Neville Brothersa - cover verzije. Njihov izbor na ploči „Yellow Moon” predstavlja fascinantno, gotovo enciklopedijski bravurozno vladanje istorijom populame muzike Novog Sveta. To su Sam Cookeova „A Change Is Gonna Come”, Dylanove „With God On Our Side” i „Ballad Of Hollis Brown”, Link Wrayova „Fire And Brimstone” i country-gospel tradicional, „Will The Qrcle Be Unbroken” - dakle izbor koji je besprekoran ali spada u red izazova najteže vrste. Isplivati iz ovog vrtloga - mozaika tamne strane Amerike mogu samo zaista najveéi, ali posle „Yellow Moon”-a ove kompozicije pripadaju The Neville Brothersima isto koliko i njihovim originalnim autorima. Eskplozivna funk transkripcija Wrayeve „rockabilly-apokalipse” „Fire And Brimstone”, nošena Cyrilovim transoidnim

perkusijama predstavlja Nevile najbliže njihovom koncertnom transu. Duvačku pratnju obezbeđuju još jedne legende New Orleans a, kultni oktet The Dirty Dozen Brass Band, koji je gotovo i na poslednjoj ploči Elvis Costella - „Spike” (samo za obožavaoce „prljavog tuceta”: ovih dana imaju novi, izvrsni LP „Voodoo” snirnljen uz pomoć Dizzya Gillespiea, Branforda Marsalisa i Dr. Johna). No pravi biseri „Yellow Moon”-a su „A Change Is Gonna Come” i obrade Dylanovih pesama. C w arobna istorija soula zaista poznaje pregršt veličanstvenih pesama koje stern srce i zaustavljaju dah;potpisnik ovih reel, medutim, duboko veruje da nikada nije napisano ništa lepše i potresnije od Sam Cookeovog klasika „A Change Is Gonna Come” sporog bezmalo posmrtnog gospela čija je nazustavljiva tragičnost, uprkos stihovima „А change is gonna come, oh yes it will” bujala iz Samovog dostojanstvenog lamenta koji kao da je predskazivao budućnost i njegovu blisku strut. Posthumno realizovana kao singl koji dan posle nje, činilo se da je to bio sam andeo koji je Cookea ođveo na nebo. Međutim, selektivna memorija populame kulture je učinila da se danas malo zna da je ova kompozicija bila jedan od artefakata Luterove Amerike, sublimât ideje čuvenog „I Had A Dream” govora koji je popločao put integraciji i prava molitva za rasnu, gradansku jednakost i promenu. I Cooke ju je rado nazivao „pesmom za gradanska prava”, originalno je naslovivši „Oh Brother” (pod tim imenom se nalazi na albumu „Ain’t That Good News”, sa politički izrazito eksplicitnom strofom kojaje kasnije, u posthumnoj varijanti „A Change Is Gona Come” jednostavno „isparila”). Uvršćujući je na svoju ploču The Neville Brothers su iskazali svest da je danas potrebno posegnuti u šezdesete Martina Lutera Kinga Jr. da bi razumeli osamdesete Public Enemy. U društvu matematički preciznih socio-religioznih iskaza kakvi su „My Blood”, „Wake Up” i, narocito „Sister Rosa”, „Ballad Of Hollis Brown” i „With God On Our Side”, razoma idiosinkratičnost originala, iznikla iz spoja smrtonosne lepote Cookeovog glasa i implicitne političnosti, koja je strasnim ali i jednodimenzionalnim obradama Otis Reddinga (sa ploče „Otis Blue”, Stax, 1965) i Arethe Franklin bila okmjena, ponovo je veličanstveno uspostavljena. Interpretacija Aarona Nevillea je najlepša posta dvadesetpetogodišnjici Samovog klonuća - poslušajte samo kakvom strašću i blistavom kontrolom emocija njegov anđeoski tenor ponire u stihove „It’s been too hard to livin’ and I am afraid to die”, reči koje kao da vode pravo u predvorje raja, pred Sam Cookea lično. Čak i stoprocentno bogohuljenje - angažovanje Brian Enoa da zvucima svog FX-a odmeni Cookeove nebeske violine i, uz Charlesov elegični saksofon obezbedi pozadinu Aaronovoj bravuri, funkcioniše bezgrešno. Može li se ova pesma uopšte upropastiti?

THE NEVILLE BROTHERS