Ritam

veka od koga su tražili da me identifikuje. Čovek me je dugo gledao i, na veliku sreću, rekao da nisam bio među provalnicima. A laj klinac Ito nas je ocinkario - za njega ne marim. Nešto kasnije neko ga je ionako sredio”. Majka Jefireya Hymana, neka vrsta umetnice bez umetnosti, je znala da lisice nisu jedini izbor za buntovnike. Ona je podmm porodične kuće prepusffla sinovljevom druItvu i uskoro su duge kose i bučna muzika namšile uštirkanost Forest Hillsa. Kuća je dolla na los glas, all to je malo uticalo na gospodu Hyman: „Bill smo cme ovce dtavog kvarta, medutim shvatila da oni dole rade nešto i nisam htela da to rade napolju gde su mogli da ib uhapse”. Posle osam godina podrumske metafizike, problem! sa zatvorom su postali problemi od juče. Momci su 1974. imali hrpu pesama, grupu i zajedničko prezime RAMONE, koje su uzeli zato Ito ga je u vreme Silver Beatlesa koristio Paul McCartney, a i zato Ito „kad se navikneï, ne zvuci nimalo meksikanski”. Legenda koja se oko grupe brzo isplela je tvrdila da su Johnny, Dee Dee, Joey i Tommy Ramone zbog zloupotrebe lepka ostali priglupi, te da će večno biti mentalni dvanaestogodilnjaci i duhovni prosjaci. „Brada su se svojski trudila da na koncertima ovu priču potvrde. Svirali su pesme od po dva-tri minuta (duže, navodno, nisu mogli ni da zapamte), pevali „debilne” tekstove i demonstirali vise energije i manje kontrole nad instrumentima nego ijedna postojeća R and R grupa. Avaj, istorija je bal u tome pronašla smisao. Johnny Ramoe, ili Johnny Cummings: „U početku, to je bila čista glupost Hteli smo da pokulamo sa pesmama drugih ljudi i pokulali smo, ali nismo uspeli nilta da smislimo, jer niko od nas do tada nije držao instrument u rukama! Onda smo sell i napisali svojo pesmu. To nam se svidelo. Pisali smo pesme koje smo mi hteli da slušamo i jedini razlog Ito su Ramonesi nastali je taj što je američki radio postao tako neuzbudIjiv. Sve je bilo suviše ugladeno, nije mogla da se duje prava POP pesma, genije je bio svako ko je svirao duge solaže i nasnimavao vokale do besvesti. To je sranje. Mi ne sviramo sola, mi sviramo rock n roll”. Ranih sedamdesetih, ukus, poezija i perfekdja, umetnost dakle, su ušli u R and R Svirači vaspitani na bluesu su posle godina vežbanja dali jednog Claptona i hiljade loših imitatora, a svirači fascinirani klasikom, tri super-grupe i hiljade zamišljenih faca. Primitivizam Ramonesa je u takvoj nepomičnosti delovao kao šok. Kritičari su pominjali New York Dollse, negativnu energiju i nihilizam, ali iako im je dosta pesama počinjalo sa „Ja neću”, Ramonesi nisu zagovarali destrukciju ved radikalan način da tinejdžerskoj muzici vrate humor i zabavu, a R and R, razlog i snagu.

Ko god je jednom čuo i zapamtio psme Buddya Hollya, Kinska, Eddia Cochranea i T. Rexa zna šta se nekada smatralo tinejdžerskim Popom: naivni optimizam i neprogutan strah. Naše vreme se udaljilo od 60-h, zaboravilo na optimizam i progutalo strah, pa je počelo dase peva stisnutog srca i kiselog želuca. Neki su od toga dobili čireve na svesti, a Ramonesi ideju da postanu Daltoni R and R četiri brata, od kojih je bar jedan glup a bar jedan zao, talentovano upropaštavaju akcije i ostaju postrance od žena. Samo, umesto kao pljačkaši banke, Ramonesi su se ponalali kao kradljivci u medijskoj samoposluzi. Na svom prvom albumu („Ramones” 76) oni su se deklarativno kao u stripu, (sujrealisitëno kao na filmu i dokumentamo kao na televiziji odužili medijima za njihov uticaj na R and R i u trinaest dvominutnih remek-dela sastavili muzički dnevnik nove generadje. Naravno, obračunali su se sa dosadom i devojkama koje nisu nalle levrolete:

„Ja ne želim da šetam s tobom, Ja ne- želim da šetam s tobom, Ja ne želim da šetam s tobom, Pa zašto onda želiš da letal samnom? Ja ne želim da letam s tobom.” („I don’t wanna walk around with you”) „Ti si brbljivica, dulo, bolje ti je zavezi, Ja ću te prebiti, Jer ti si brbljivica, dulo.” („Loudmouth”) Muzika od tri akorda u dve Sekunde, ali uvek sirdva akorda i uvek dve Sekunde, je ženomrstvo i slogane tipa „Hocu da duvam lepak” i senzibilitet koji ne trpi odlaganja i uleplavanja, učinila najoriginalnijom kombinacijom sedamdesetih. U Engleskoj su se na Ramones ideologiju nadovezali artizam i nihilizam, pa su buknuli anarhija i punk, a u Amend je čitava gomila grupa nastavila potragu za izgubljenom sultinom R and R

Ramonesi su ulli u istoriju na način revoludonara, ali izmedu revolucionara i popularnih revoludonara, zjapi čud najlire publike. Zbog čega neko ismejava ulogu sa kojom se tako predano saživljava, tj. zbog čega Ramonesi izgledaju kao karikatura, a postaju Rand R klasici - to nije bilo jasno ni svnim pristalicama grupe. Ploče su se slabo prodavale i da ne bi ostali planeta bez gravitadje, Ramonesi su svoju genijalnu jednostavnost morali učiniti jol jednostavnijom. Dve godine i dva albuma posle diskografskog debija, snimili su „Road To Ruin” („Put ka uniItenju”) i dozvolili sebi ne samo pesme standardnog trajanja, nego čak i soliranje. Posledica ovoga bila je saradnja sa Philom Spectorom, čovekom koji je patentirao zvuk 60-h, i najprodavaniji album Ramonesa „End Of The Century” („Kraj veka”). Je li to bila rasprodaja ideala? „Ne”, rekao nam je nedavno Joey Ramone. „Phil je kranje kontroverzan čovek, prilično je neurotican i striktan, ali i tolerantän kad su hide ideje u pitanju. On nije nilta menjao u sultini Ramones zvuka I on i Graham Gouldman na sledećoj ploči („Pleasant Dreams”) su uticaje 60-h u naloj muzid učinili jasnijim. Nilta vile! S kim drugim smo mogli da dobijemo bolji zvuk i istu energiju?”. Ljudi van grupe su pomogli Ramonesima da mast odvoje od mleka. Spector i Gouldman, oba producenti ili autori hitova u 60-m (Spector je imao i vile svojih grupa, a Gouldman je bio clan 10CC-a), su podigli most između harmonija koje su Ramoneso poltovali i energije kojom su merili sultinu R and R-a. Kako kaže Joeay Ramone, tradidja i autentičnpst su se uklopili bez kompromisa: „Mnoge grupe su krenule nalim putem, ali, naročito u Engleskoj, su skrenule na laksi, promenile zvuk i počele da se prilagođavaju radiju. Mi smo ostali Ito smo bili, ali da bi mogli da se maknemo s mesta morali smo da rastemo, jer binas inače stalne tumeje potpuno uniltile. Ja ne volim tumeje, ja vile volim da sedim uz televizor. Mi smo svi TV Manijaci.” Potajna želja svih TV manijaka je da se pojave na malom ekranu, a potajna želja R and R manijaka je da se pojave i na malom i na velikom. Ramonesima je sa sve konciznijbm muzikom i solidnim, mada ne prevelikim tiražima, uspelo to, pa i vile od toga. John Holstrome, glavni ilustrator američkog fanzina „Punk” ih je übado u foto-stripbve, a Roger Corman ih je angažovao u filmu „Rock’n’roll” High School”. Tako su pet godina posle osnivanja, Ramonesi izveli dvostruki salto: nekada imitacija R and R-a, postali su imitacija samih sebe. U meduvremenu je dosada ostala u Forest Hillsu, a devoje - Ita je bilo sa devojkama? JOEY: „Počele su da nam prilaze posle koncerata, neke su bile genijalne, neke nisu Mi bi im prilazili, misled da su to, konačno, prave groupies, a one su nam uvek govorile da su Ijubitelji grupe i nilta vile. Htele su autograme!” Možda je vreme za sledeću revolucÿu?

THE RAMONES