Ritam

OSLOBAĐAN JE MISTI BETOVEN

(THE OPENING OF MISTY BEETHOVEN) Henry PARIS, 1976. Constance MONEY, Jamie GILLIS, Jaqueline BEAUDANT, Terri HALL distribudja: KINEMATOGRAFT, trajanje: 84 min.

Pomiéi su u osamdesetim godinama preuzeli misiju koju su sedamdesetih godina obavljali honkoški kung-fu filmovi: populistički žanrovi koji su zapravo izrazito estetizovani. Oba žanra u svojim najboljim trenucima imaju godišnju produkciju od 150 filmova, Od tog broja do naših bioskopa stiže jedva jedna desetina, Sluèaj sa filmom Henri Perisa „Oslobadanje Misti Betoven” je specifičan po tome što pređstavlja svojevrsnog klasika žanra iz prve polovine sedamdesetih. Perisov film je preuzeo mnoga režijska i snimateljska rešenja novog talàsa, a ujedno je i utvrdio i osnove žanrovske obrasce koji još uvek vladaju. S druge strane, uspostavljanjen je paralelni svet (nadrealnost) ukojem vladaju posebna pravila. To je podruéje u kojem ne postoji rad, klase, religija... Postoji samo scena na kojoj caruje hedonizara. Informacije o nečijim seksualnim sposobnostima sire se svetom poput glöbaln og tam-tama. Tako se afinniše i Misti Betoven, devjka koju njen mentor, Džems Gilis G,Vmsent Prajs pomiéa”), lansira u svet pomo zvezda. Taj pigmalionski odnos pogodan je za građenje karaktera čime se neutralizuje važan problem pomiéa. Uspon Misti Betoven prati glas kojem ne vidimo oslonca u filmskoj realnosti, glas za kojeg nijejasno odakle dolazi. Upravo ti „umnoženi komentari” (brilijantna Gilisova dikcija, razgovori zainteresovanih za aktuelnu seksi scenu kao da je reč o modi ili umetnosti...) upuéuju na tezu o izvmutom svetu. Zbog toga je žena (Misti Betoven) ta koja je, od „paréeta blata” oblikovana u zvezdu, preuzela feminističku ulogu: „potucala” je muškog kralja seksa i nenale mu bol i zadovoljstvo, osećanja namenjena ženama. U filmu „Oslobadanje Misti Betoven” mnogo se „priča”, ali i mnogo radi” za razliku od fukoovske ideje da je seks danas mogué samo na verbalnom planu, o čemu svedoči Sodebergov film „Seks, laži i video-trake”. ** * *

Saša Radojerić

SABIRNI CENTAR

Goran MARKOVIĆ, 1989. Anica DOBRA, Olivera MARKOVTĆ, Rade MARKOVIĆ, Bogdan DIKLIĆ distribucija: CENTAR FILM, trajanje: 95 min.

Bila je to najava suvog zlala srpskog glumišla i tehnofilmadžija koji su pobedili na eminenlnom jugoslovenskbm filmskom festivalu u Puli na jugu Istre, poluostrva na poluosirvu Balkanu. Kao najbolji medu najboljima, ovaj film je za nekoliko nedelja odvrteo oko pedesetak hiljada gledalaca po beogradskim bioskopima. Od njegajejedino bilji „Hajde da se volimo II" za oiprilike duplo vise gledalaca. Ovaj „Sabirni centar" ima oreol umelnosli, a Brenin Hlm je kičeraj. Dali se svi slažu sa konslalacijom? Slažele! Slažiie! Idemo li na sledeću tačku dnevnog reda; kullurna dešavanja u našem glavnom gradu i gde ce naš narod da polroši svoje leško slečcne pare. Hi na umelnost ill na kic? Prava nedoumica od koje mi se koža na ježi. Jednoslavno lo se zove „slrah”. Ja volim da se plašim. Izmedu ova dva dijamelra svelonazora i odluke, veliki je jaz. Oni koji vole umetnički film sigurno će „bacili” pare na „Sabirni centar”, a oni drugi će na onaj drugi. Tako se to oduvek dešavalo, a tako će to biti i übuduće. Narod je pomirljiv sa trcnutnim, prošlim i buductm.

Film „Sabirni centar” je komedija. Redilelj Gordan Marković (završio režiju u Pragu) je od onih koji vole da se preispituju u svim jugo dopuštenim žanrovima. Oprobao se u socijalnim, političkim, gubilničko ozbiljnim temama da bi se ovim illmom dovalio i nešlo smešno, pa pomalo i ozbiljno (Film „Majslori, majslori” je „samo” komedija! Oslali ftlmovi su: „Specijalno vaspitanje”, „Nacionalna kJasa”, „Variola vera”, „Tajvanska kanasta”, „Déjà vu”). A šta je lo Yu komedija? Neko će da me priupita, a ona kao takva i пе posloji, već samo kao republičko nacionalna varijanla: svi narodi SFRJ-e vole svoj humor. Ovde je rec o srpskoj komediji, koja po svom geogralskom položaju i sadrzaju pripada Srednjoj Evropi gde se neguje tu nekakva „cma komedija". Srbi vole da se podsmevaju svemu onome na šla se drugi naravno i ne smeju. Srpska posla. Sve su nam to zabeležili i oslavili u nasleđe naši stari komediografi Jovan Sterija Popović i Branislav Nušić, a novi momci srpske „cme komedije” su Aleksandar Popović i Dušan Kovačević. A. Popović još uvek ordinira samo po pozorištima, D. Kovačević je uplo-

vio u fümske vode i izgleda da rau se tu i dopada. Režira i u pozorištu i na fflrnu („Balkanski špijun”), pa valjda vise nema toliko vremena za pisanje, jer nije bas ako dmdanje sa tamo nekim rekviziteriraa ili garderoberima. Težak je filmski život i posao. Najteže onda kada se sve snimi, a ono cvrc. „Sabirni centar” je baš pravi cvtc, jer mi je žao to što me nije zaboleo stomak od smejanja. „To samo znači da je tvoj smisao za humor malo zakržljao!” - „ajde?r Sve ovo sam ja rekao sebi, a to se zove unutrašnji dijalog. Komedija „Sabimi centar” se dešava davne 1969. u malom gradiću Gomja Dubrava {valjda je to negde u SR Srbiji). Glavni junak je stari arheolog koji je ceo život bio u potrazi za izvorom života, a pošto je Srbija zemlja do čudesa laj izvor je u njoj. Dok se ljudi spuštaju na Mesec, stari arheolog „uspeva" da se dokopa svog cilja, medutim, njemu u tom trenutku pozli od iscrpljenosti i on pada u komu. Neuki lekari i ljudi ga proglase mrtvim, te mu rasturaju imovinu. Za to vreme naš glavni junak je negde izmedu neba i zemlje. Putuje u sabimi cenlar, pa se malo vrati i tako nekoliko pula. Tokom tih šetnji profesor Marković nas provoda kroz ključna islorijske drame - videsmo Prometeja kako mu žderu jetai, Isusa koji dobija baline, Inkvizicijski ritual, tužnu i uplakanu Jovanku Orleanku, mlade Bosance kako übiše prestolonaslednika Austrougarske, Hitlera u prepoznalljivim pozama kao preteča staljinizma, rez, paudna, rez, kojot (divljač iz USA), kad se sve slike (znak) povežu, sve nam je jasno. Težakje bio put ove naše zemaljske civilizacije! A to je sve bio pravi mali školski, islorijski čas.

U sabimom centru (na nebu) arheolog sreće svoje sugrađane iz prošlosti (samo stanovnici Gomje dubrave, a nigde onih iz Donje ili barem nekog iz Kraljeva ili Pirota valjda je i to neka poruka?!) i zajedno s njirna spoznaje da je i gore i dole sve isto sranje. Samo na gledaoce ponovo povlači da preispitamo svoje teističe i ateističke stavove: Dali zaista postoji neki drugi svet? I da li je on podeljen na pakao, čistilište i raj? Dali da se plašimo ili da se ne? Dali samja živ ili mrtav? Dali samja u komi? Pomagaj! Valjda sam „umro" od smeha pre nekoliko meseci kada se vrleo film na TV „Maratonci tree počasni krug” (Scenario: Dušan Kovačević, Redilelj: Slobodan Šijan). Nadam se da je sve ovo samo najobičnija prolazna kriautora ovakvog filma kome distributeri nisu dozvoliii da se odvrti u nekom doličnijem bioskopu i u neko drugo vreme kad se ne vrti „Hajde da se volimo IГ, јег narod teško prašta bilo kakve smicalice ili zamke. Svima je jano da je neko nekog zavmuo. Uvekje problem u pristupu. Jedina zanimljivost tipa „Verovali ili ne” je to da je film snimljen u studiju i da je to presedan za Yu film posle pedesetih u zlatno doba jugoslovenske filmske industrije. Takvo snimanje je podrazumevalo i „odredenu” stilizaeiju i slično. Fala Markoviću na svemu. Stilizaeiju volim ako Kad je malo drukeije upakovana, a i pozdravio Vas Snatr. Sartr. Doviđenja u sledećem filmu! *

Zlatko Marušić

86