Ritam

LIZA MINNELLI - RESULTS

(Epic - ZKP RTVLJ)

Kada su u leto 1987. Pet Shop. Boys izdali singl „What Have I Done To Deserve This” zajedno sa Dusty Springfield, kultnom britanskom pop pevačicom iz sredine äezdesetih, široj javnosti poznatoj po mega hitu „You Don’t Have To Say You Love Me” (1966) ali i po strahovitom blueyed soul albumu „Dusty In Memphis” (1968), mnogima je lek lada postalo jasno da Neil Tennant 1 Chris Lowe (Pet Shop Boys) nisu nimalo naivni i muzički nepotkovani protagonisti elektro-pop scene. Ovi nenadmašni hit-makeri su, sarađujući sa svojim najdražim uzorom, svesno išli na revalorizacìju i ponovnu glorifikaciju jedne od najvedih britanskih pop pevačica svih vremena. Pored toga Sto su svima direktno sfavili do znanja iz koje tradicije vuku svoje korene - a to je pre svega glamurozni pop Sezdesetih koji i sam proizilazi iz nasleda vodvilja - Pet Shop Boys su saradujudì sa gospodom Springfield videli i mogudnost da još više prožire starosnu strukturu svoje publike, do tada regrutovane uglavnom iz redova teenagera. Nakon famoznog drugog albuma ovog dueta - „Actually” (1987) koji je ukljudio i pomenuti „What Have I D0ne..,.”, Pet Shop Boys krajem 'B7 izdajujoš jedan cover singl - „Always On My Mind”, Sokantnu obradu stare Elvis Presleyeve pesme iz 1973, godine, iz lasvegaske faze. Obrađujući ovaj klasik ponovo koketirajudi sa jednom pop ikonom- duet je još vide naglasio vezanost za sopstvene uzore, da bi se svojevrsna kulminacija te privrženosti dogodila prošle godine kada su spremo kreirali najnoviju plodu poznate holiwoodske showbusiness zvezde Lize Minnelli - „Results”. „Results” je ploča koja je mnogo više od standardnog Pet Shop Boys albuma sa drugadijim pevačem. To je deio koje de vas naterati da promenite vaSe, verovatno apriori negativno mišljenje koje je mogio bili zasnovano na osnovu dva pilot-singla, „Losing My Mind" i „Don't Drop Bombs”, kompozicija stilski nipošto reprezentativnih za ovaj album- po svojoj pomodnoj discoidnoj agresivnosti i latentnoj iritantnosti, one su dijametralno suprotne od ostalih, pretežno mirnijih i „pastoralnijih” pesaraa sa albuma. Medutim, u trenutku kada marketinške zakonitosti kablovske TV i videospotovsko tržište diktiraju uslove uspeha, sasvim je razumljiva ideja da se za sasvim novi image, reklamnu kampanju i medijski povratak Lize Minnelli bezrezervno izaberu dve gore pomenute pesme koje de, na ovaj ili onaj nadin, najubedljivije pokazati da se radi o potpuno novoj, savremenoj Lizi. Ono što je najkarakterističnije za ovu plodu, uodljivo je ved na omotu. Na zadnjoj strani u gomjem uglu stoji uokvirena velika bela oznaka sa imenima producenata ove plode - Pet Shop Boys i Julian Mendhelson (radio i PSB album „Actually”) -au donjem delu omota gospođa Minelli izražava divljenje i euforidno se zahvaljuje duetu na pažnji, humoru i talentu, dime se definitivno pobija teza da su Pet Shop Boys u projekat sa Lizom ušli iskljudivo da bi pridobili još vedi broj poklonika. Pored briljantne Tanitine - „Twist In My Sobriety” koja tek u Lizinoj verziji dobija onu pravu strast, tu su i dva ultimativna Pet Shop Boys klasika („Rent", „Tonight Is Forever”) koji u grandioznom orkestarskom aranžmanu evociraju najbolja ostvarenja Franka Sinatre sa kraja pedesetih. Kada su u pilanju potpuno nove pesme koje su Tennant i Lowe uradili za Lizin album, najmanje tri („I Can’t Say Goodnight”, „So Sorry I Said” i „If There Was Love”) od pet mogu da se nose rame uz rame sa bilo kojim od najboljih PSB autorskih komada. Oslobadajudi se stega koje su joj poslednjih godina neminovno donosili stereotipni mamutski show-programi sa Sammy Davis Jr.-ora i Frank Sinatrom ili bezizražajne uloge u neinspiralivnim filmovima „Otkadeni Artur” (sa Dudley Moorom) i „Policajac u najam” (sa Burt Raynoldsom), Liza Minnelli se posle niza neuspešnih sezona vratila u žižu interesovanja i ponudila neobidan ali i izuzetan album prepun rafinirane senzualnosti, upedatljivih vokalnih bravura i potresne emocionalne dinamike. Svojom diskretnom artificijelnodu i minuciozno gradenom atmosferom (poput prošlogodišnjih melanholidnih bisera ~Hats”-Blue Nile i „Sensual World”-Kate Bush) ona dokazuje nadprosedan kompozitorski talenat Neila Tennanta i Chrisa Lowea, ljudi koje možerao smatrati ovovremenim naslednicima tradicije velikih kompozitora pop-muzike kao Sto su Holland-Dozier-Holland, Berry Gordy ili Jerry Leiber-Mike Stoller. U vremenu raznovrsnih poigravanja sa tradicijom i sopstvenira muzidkira uzorima, album „Results” Lize Minnelli i Pet Shop Boysa treba shvatili kao iskren, lidan, radikalno subjektivan projekat bez strategie, nežto kao poklonjenje idolu. U svakom sludaju, jedna od najzanimljivijih pop ploda 1989. godine. *•**

Duško Piljak

ERIC CLAPTON - JORNEYMAN

(Reprise—J ugoton)

Slobodna parafraza jedne od izreka našeg dika Vase Pelagida bi išla otprilike ovako: „Ко pokušava da se istrese na sirotinju (u konkretnom sludaju, ostarelog rockera), može grdno da se zezne” (Vasa je bio maio prozaidniji u izražavanju, ali to nije bitno). U demu je stvar? Kada GSP (Gordan S. Paunovid, a ne „gradsko saobraćajno”), novonaimenovani urednik recenzija nije znao kome da uvali novitet Eric Claptona (u naslovu) i kada je ovaj trebao da završi na mom gramofonu, nisam uzeo dovoljno ozbiljno u obzir njegovu napomenu da je ploda bila dosta dobro ocenjena po raznoraznoj muzidkoj Stampi, jer, trebalo je „didu” (mada mu nisam mnogo daleko) pocepati Sta joS traži kad se ved „istroSio” i to ko zna od kada? Pogled na korice i vedinu udesnika u svirci nije bio niSta mnogo obedavajudi (i pored prisustva Roberta Craya i bradnog para Womack)— jer neka od imena kao ona producenta Russ Titelmana i bubnjara Jim Keltnera vuku se po raznoraznim snimcima (desto veoma neinspirativnim) ved dvadesetak, možda i koju godinu viSe. I tu joS jedan nauk. Nikada ne ocenjuj plodu posle jednog (i to povrSnog) slušanja, Prosto redeno, mani se dovede predubedenja i sluSaj otvorenih uSiju i duha! Hi joS prostije, ovo je prva ljudska ( u celosti) ploda Eric Claptona joS od vremena „461 Ocean Boilevard”-a, od pre nekih 15-16 godina. Singl „Pretending”, inade najslabija kompozicija na plodi, otvara album i ne obedava mnogo. Medutim ved od emotivno nabijene teme „Anything For Your Love”, do završne obrade „Before You Accuse Me", uradene u blues maniru (ali u najboljem smislu tog izraza), doveku, bez obzira na muzidka übedenja i predubedenja ne ostaje niSta drugo sem da kaže: „Alal’vera diko, nisi ti joS za bacanje”. Mada su tekstovi manje to pada в drugi plan kada kada se duje emotivna i inspirativna svirka Claptona, koja se odigledno zarazno prenela na sve udesnike od ved pomenutih, preko takode udestvujudih George Harrisona i Mick Jonesa do nama znanih i neznanih session muzidara. Sem singla, koji se ipak uklapa u celi album, praktidno nema slabe kompozicije na plodi, a lidni favorii je uvodna tema na drugoj strani „No Alibis”, gde stvar na najbolji nadin zadinjava „rnasna” Chaka Khan, sa isto tako „masnira” pratedim vokalima. Posebna prida su i druge dve obrade Ray Charles-ova „Hard Times” i ved toliko pula vadena iz rukava od raznoraznih rock klasika „Hound Dog”, Ova poslednja je uradena u tzv. Ry Cooder trelmanu, gde slide gitaru ovog majstora 'ladno zamenjuje (mada se ne zna ko tu koga zamenjuje) ona maestro Robert Cray-ja. Bez mnogo dalje pride, kada sam GSP-u rekao da „de bidnu” tri zvezde, zamalo se ~z...ah”. Bolje redeno, * * ** (I lo se calde)

Zivorad Van Basten

63