Ritam

WHITESNAKE - SLIP OF THE TONGUE

(EMl—Jugoton)

David Coverdale je oduvek imao dobar njuh za promene u karijeri. Tako je sredinom osamdesetih napustio koncepciju zastarelog hard rocka i ušao u vode modemog i komercijalnog Heavy Melala. Rezultat toga su odlični albumi „Slide it In” i „1987” čijem je uspehu Coverdale mogao ponajviše da zahvali odličnom gitaristi John Sykesu. Umesto hvala Sykes je potom dobio nogu, a dolaze Vanderberg i Campbell. Posle briljantne turneje čekao se novi album. A onda je sredinom proSle godine u svetu muzike odjeknula vest da je trenutno najveći gitarski manijak, izuzetan spoj Satriania i Zappe —Steve Vai prežao u Whitesnake a da je Campbell proSao kao Sykes. Početnu nevericu i pitanja brzo je zamenila zainteresovanost za završni plod ove saradnje. Album „Slip of the Tongue” je produkcijski najbolje uraden i tehnički najsloženiji Whitesnake album, ali nije „najbolji”. Kao prvo Steve Vai se svojom svirkom i pojavom uklapa u Whitesnake. kao da, recimo, Dio zapeva u Metallici. On je nažalost na ovoj piodi pripitomljen i prilagoden bendu, pa nije ni čudo Sto Vaiova svirka zvuči kao otaljavanje posla. Takođe je važna i činjenica da je Vai odsvirao sve gitare, za razliku od Vanderberga koji je to komponovao, ali zbog bolesti nije odsvirao ni tona. Međutim kako Vaiove mane može primetiti samo pravi poznavaoc njegovog rada, tako za Coverdala ne treba bili neki znalac pa redi da mu je pevanje loše. Uopšte uzeto, on je najslabija tačka benda. Prosekvadi sjajna ritam sekcija (Sarzo, Aldridge), a najbolji momenti ove ploče su pesme „Slip of the Tongue", Judgment Day” i upečatljiva „Wings of the Storm”. Tako bi ovaj album zavredio jedva prelaznu ocenu jer je on u celini veoraa razočaravajući projekat vrhunskih majstora. Medutim dajem i jednu zvezdicu unapred za tumeju koja će, verujem, bili mnogo zanimljivija od ploče. •*(*) M-M.C.

MILLI VANILLI - ALL OR NOTHING

(HANSA/BMG - Jugoton)

Preživeli smo tkz. muziciranje mnogobrojnih zanimljivih (čilaj retardiranih) pojava na svetskoj muzičkoj sceni, ali fenomen koji ima nadasve maätovito ime Milli Vanilli?! predstavlja ozbiljnu pretnju koja bi mogia prouzrokovati konačnu dezintegraciju sluänih aparata u nas, homo sapiensa. Oni su dva „slatka” (da ne upotrebim neku rečitiju, a nepristojniju deskripciju), dugo : mišićava cma momka, koja su se pojavila na estradi željni slave, a ponajviše, dolara. Njihov imidž se zasniva baž na tom „гаnjivo-mačo” izgledu (mislim da ni njima nije jasna sopstvena polna identifikacija) koji je krajnje neukusna i neuspela kopija Terence Trent d’ Arbyja i na polu-anđeoskom, polu-zavodničkom pogledu. Te dve kreature su 1988. snimile svoj prvi LP „All or Nothing”, a pošto su se, valjda, povodom ovog nesrećnog dogadaja nesnosno mnogo puta pojavili na MTV i drugim kanalima, Jugoton se potrudio da potpomogne muzičko zastranjivanje naših tinejdžerki i izda ovu plodu. Pretenzije dueta su bile ogromne (Sto se ne može redi i za njihove dispozicije) — pa je tako ovaj LP skladao i . producirao Frenk Farian koji je istu (neđoličnu) funkciju vrSio na pločama kraljeva (i kraljica) bavarske disko muzike Boney M. Omol: ZastraSujući. To su dve fotografije naSih „lepotana”, od kojih je druga posebno dirljiva— prikazani su kroz diskretnu izmaglicu (ah!). S obzirom da su hipajderi tada ponevo postali popularni ima tu i cvetića, peace lančića etc... НМ?! Muzika: Opel beznadežno kaskanje za T.T.d’Arby-jem, koje se vremenom pretvara u saplitanje. Inače, ja sam takvu muziku oduvek obuhvatala (negativnim) pojraom disko (a ovo je joS i loSija verzija istog). Bisen ~Ma Baker” iz repertoara Boney M! Tekslovi: Srcedrapateljni trebalo bi da izmame suze svakoj norraalnoj linajdžerkL Njihova se interpretaeija svodi na neSto blisko definieiji: „pokuSaj pevanja koji je ipak, kreStanje”; i na svakojake uzdahe. Zakljucak: ako se naslov LP-ija formuliše kao pitanje: All or Nothing? —odgovor je apsolutono— Nothing, baS kao i ocena ove ploče. Ništavilo bez kraja. P.S. Čeka se komentar njegovog veličanstva Mojo Nicksona, naravno, u vidu nove pesme.

Miletić Olivera

PREPORUČUJEMO

izbor ploča objavljenih u poslednja tri meseca u Jugoslaviji po redakciji Ritma

808 DYLAN -OH MERCY (CBS ZKP RTVLJ) Za razliku od nekih drugih Dylanovih albuma koji su postali glavni kulturalni stubovi iz različitih, neretto vanmuzičkih razloga, „Oh Mercy” je veličanstveno deio impresivne svežine, bolno, tragično i uzbudljivo—podjednako muzički zanimljivo i starijem i malđem rock pokloniku. PIXIES -SURFER ROSA (4 AD — SKUC) Debi album bostonskih slatkiSa i kamen temeljac obećavajuće karijere jednog od najvećih američkih bandova trenutka, „Surfer Rosa” na divan način u sebi spaja iskustvo američkih noise sastava za Black Francisovom ambieijom pravljenja „cool rock songs” za slušanje i vrištanje. MILES DAVIS -EASCENSEUR POUR EECHAFAUD (Phillips-PGP RTB) Dvadesettri godine stara muzika iz Malleovog remek-dela „Lift za gubilište” ugledala je svetlo dana tek prošle godine postajući automatski obaveznom lektirom za sve one koji pretenduju na kompletnu diskografsku kolekciju. Jazz izdanje sezone. PARTTBREJKERS PARTIBREJKERS 111 (Jugodisk) „Partibrejkers III” je presudna domaća ploča kasnih osamdesetih (izdanja Discipline Kičme su van konkurencije), namećući se svojom snagom, žustrinom i briljantnim gilarističkim radom kao nepresušna zlatna riznica jugoslovenskog rocka devedesetih. YOUSSOU N’DOUR -THE LION (Virgin-Jugoton) Uprkos svojoj kompromisnoj sužtini —ovim ostvarenjem

velika zvezda afro-pop stupila je u korporatrvni sistem evroameričke populame muzike —„The Lion” je ipakjedno od najznačajnijih world music izadnja ’B9 koje pieni širinom zvučnih horizonata i dubinom emoeija tako stranih anglocentričnoj pop-kulturi. LAGNI FRANZ -TIHAVODA (Helidon) Vrhunac muzičke artistike Lačnog Pranza lišen „profesionalne suvervnjivosti” tako prisutne kod drugih „velikih i iskusnih” bandova, LP „Tiha voda” je retto vredan produkt prilično posne ’B9. THE JESUS AND MARY CHAIN -AUTOMATIC (WEA—Jugoton) Vrhunac pastiš-filozofije postmodemih osamdesetih u Popu, JAMC su na „Automatic”-» čvrsto usidreni između zvuka svog prvog i drugog albuma. Garažni rock, ritam mašina, Velveti, Beach Boys, T-Rex, Stoogesi i Pistolsi—sve to na jednom mestu. Ako vam od prethodne rečenice nije pripala muka, ovo je vaša buduća omiljena ploča. THE STYLE COUNCIL -THE SINGULAR ADVENTURES OF THE STYLE COUNCIL (Polydor-PGP RTB) Kompilacija singlova cenjenog britanskog Pop sastava, podjednako je privfačna za sitne noćne sate, žur ili caffe. Za sve zarobljenike stila i Ijubitelje Motowna (makar i iz druge ruke) prvoklasna uteha pred neizvesnom budućnošću ovog sastava. NEIL YOUNG -FREEDOM (Reprise-Jugoton) Samoubilačka vožnja kroz muziku Novog Sveta— od countryja i balada preto pseudodoowopa do zaglušujuće hardrock buke —„Freedom” nastavIja tamo gde je Young stao 1979. pločom „Rust Never Sleeps”,, pretvarajući traumatično iskustvo njegovih osamdesetih u još jedno remek-delo starog majstora dostojno najdubljeg poštovanja.

74