Ritam

FILM

PROKLETNICI RATA

(CASUALTIES OF WAR) Brian De PALMA, 1989. Michael J. FOX, Sean PENN, Don HARVEY, John C. REILLY distribucija: KINEMATOGRAFI trajanje: 113 min /ZVEZDA FILM/BEOGRAD FILM

„Čak i u ratu... übistvo je übistvo” reklamni je slogan za poslednji film Briana DePalme „Prokletnici rata” (Casualties of War”). Ovaj liberala! poklič iza kojeg će stati 7/8 post Reganovske USA i otvarajuća scena u kojoj, pre nego što otkrijemo lik glavnog junaka, vidimo novinske natpise o padu Nixona, dali bi nas obespokojiti da iza svega ipak ne stoji potpis i ime velikog Briana. Ultima tivni film o Vietnamu, zaborav i oproštaj, umir krvi, buđenje iz noćne more Amerike veličanstvena je ideja koja donosi priznatog maniristu i nepriznatog genija u najzrelijem syetlu do sada. Formalno član „movie brat” generacije (roden 1944.) u notici u Halliwellu defmisan kao „reditelj satiričnih polu-underground.filmova” što je prilično tačno kada se govori o njegovim počecima sa „Greetings” (1969) i „Hi Mom” (1976) u kojim se bavi junakom (Robert DeNiro kasniji „Taksista”) dobro uzdrmanim vietnamskim ratom i padom inorala nakon atentata na JFK-a, vraća se eto svojim korenima iz pozicije Hollywoodskog polumogula i zaledem golemog budžeta. Brat pack podeia (Fox - Penn) nije bila samo produkciona nužnost nego samo velika istina o ratu kao velikom gubilištu dečuriije. Naši junaci su prìpad'nici niže-srednje klase, Alice izgubljene u zemlji vietnamskih čuda. U tom platoonu (vodu) koji bi trebao bili übojita mašina, izraziti su polovi narednik Penn i vojnik Fox koje na samom početku filma zbliii akcija u kojoj Penn Foxu spase život. Do tog trenutka film još uvek umire u manirističkoj lepoti najvedeg savremenog Hitchcocka - DePalme, ali onda se uspostavlja nevideni balans u majslorstvu vođenja priče i spektakularnom rešavanju scena iz kojeg rezulliraju oni vibrirajući gomji tonovi tako retki u savremenoj kinematografìji. Drama, iako drame nema, podinje sadističkom otmicom mlade Vietnamke koja treba da posluži kao odmor ratnika” za vreme napome akcije, gde otkrivamo da je to usivari Pennova vista osvete za pogibiju najboljeg prijatelja ali i njegov instiktivni način da opslane, mentalno i fizički, u paklu koji baš najbolje ne razume. Fox je naličje istog novčića, ali njegov eskapizam ide ka religioznom pročišćenju, pa zato u njegovim očima i sitni dogadaji iz njegove okoline dobijaju biblijske razmere. Ova dva frustrirana dečaka-čoveka svaki će na svoj način potražiti iskupljenje, ali će se dogadaji pokazati većim i strašnijim od onoga sa dima bi oni mogli da se nose, Na formalnom planu DePalma uzdiže prepoznatljivi Vietnamski pejzaž do mitskih dimenzija, redukujući gana osnovne elemente

voda (reka u sceni pogibije devojke i kiša u sceni silovanja), zemlja (propadanje u tunel u prvoj akciji), vazduh (helikopteri koji dovoze i odvoze vojnikè) i vatra (pogibija crnog narednika na podetku filma). Po ovoj stilizaciji najbliži je „Goloj mamuzi” (Antnony Mann, 1952) i „Tragačima” (John Ford, 1950) kojima duguje i ideju osnovnog zapleta, a Fordu joS i direktno prenošenja odnosa Wayne-Hunter-Wood. Mada je scenario nastao po istinitoj priči romansiranoj od Daniela Langa, DePalma i njegov scenarista David Rabe još jednom su pokazali kako film mora bili vedi od života da bi se bavio životom. Naime oni su izbegli uglavnom sve zamke Vietnam-mitologije Hollywooda („Lovac na jelene”, „Povratak ratnika”, „Platoon” - da .pomenemo samo međaše) i ponudili Amedei jednu prihvatljivu i razumljivu ruku pomirenja, kao mlada Azijatkinja Foxu na kraju filma, ali guilty kompleks je izgleda glavni frustrirajutì generator celokupne Zapadne civilizacije - Nemačka (II svetski rat, konclogori), Amerika (Vietnam), Velika Britanija (Folklandi), Francuska (kolaboraeija u II svetskom ratu) - i to USA u ovom trenutku ne može i ne želi da prihvati, zašto je materijalni dokaz 8 nominacija za Oskara novoj vietnamskoj traumi Olivera Stonea „Roden 4 jula” (Tom Cruise kao invalid - zabavno, tužno, gadno?!). O DePalmi koji je sa „Striptizom smrti” dosegao zenit u jednoj lazi („Carrie”, „Furije”, „Obučena da übije”, „Pucanj nije brisan”), vrlo je teško davati definitivne zaključke. Blago iutanje sa „Scarfaceom” i „Untouchables” koje je iskoristio za etabliranje, zavaralo je samo one koji ne poznaju njegov intelektüalni i filmski potencijal, kao i komplelan socio-psihološki bekgraund. Sa „Prokletnicima rata” (inače bolji i manje patetičan prevod bi bio „Ratni gubici” ìli „Gubitnici rata”) dosegao je zrelost koja se i veoma velikim i značajnim autorima desila u znatno poznijim godinama. Ako sam svojevremeno (1982 - 1983) i promovisao Briana DePalmu u Hitchcocka 80-iih, sada je on sam sebe pročinio u Brian DePalma 90-tih, konture čije velieine, čini mi se, još ne mole mo da vidimo. Ovom filmu preporuka nije potrebna. Samo vaJa pažnja i odbacivanje predrasuda i onog stražnog imprima koji vam je Hollywood ponudio u dekadi koja je upravo zavräena. •♦••• (remek-delo)

Dinko I\icaković

76