Ritam

CRNA KIŠA

(BLACK RAIN) Ridley SCOTT, 1989. Michael DOUGLAS, Andy GARCIA, Ken TAKAKURA, Kate CAPSHAW distribuera: INEX FILM trajanje: 125 min.

„Cma kiša" je na FEST došla u svojstvu bioskopskog hita. Na stranu to što film u kojem igra Majkl Daglas ne može biti ništa drugo, ali mora se postaviti pitanjè; kako reditelj koji suvereno vlada svojim znanjem o suštini elemenata filmske industrije (bioskop, „casting”, festivali, kritike) uspeva da napravi filmove vredne gledanja a ne manipulatorske projekte (Spilberg) nakićene nepotre-

bnim dizajnom (Toni Skot), Sto su opasna iskuSenja kojima Ridli Skot po Sesti put uspeSno odoleva. Neskloni će, ako se uop Ste slože, ustvrditi da je to bilo za dlaku; oni drugi su mu možda baS zbog toga skloni. „Cma kiSa” je „Blejd Raner” spuSen na niskomimetski nivo, što znači među Ijude jednake prosečnom čoveku. Utoliko je i zaplet prebačen iz sfere izbora u domen nužnosti. Skot se koristi realno- . šću savremene Osake umesto vizijom Megapolisa iz „Blejd Ranera” za okvir priče— koji sa sobom neće nositi i značenja koja ima ројаш „mlljea”. Taj okvir služi da se u njega stavi ono Sto Skota najviSe zanima, a to je likovno deio —slika; ali, spasonosna vrlina je da ga zanima vrsla slike koja je kadra da ispriča priču-a to je filmska slika. Dva njujorSka policajca (ptvi WASP, drugi „Hispanos”) imaju zadatak da tokijskim vlastima izruče opasnog kosookog mafijaSa koji uspeva da im pobegne po sletanju u Osaku. U saradnji sa japanskim inspektorom, čije se shvatanje poslovnog morala bitno razlikuje od njujorSkog (Sto je okosnica cele priče) pokuSavaju da obave zadatak na način svojstven konfliktnoj, američkoj civilizaciji čijim se prednostima veSto koristi protivnik. Тћј način je koliko dekadentan toliko i varvarski (a оЂа pojma nisu ni bezyrlina) u očima svetske sile rođene iz pepela. Slabost Japana leži u njegovoj snazi, dok je sa Amerikom stvar obratna. Ali, kao slikar po obrazovanju, kao reditelj po vokaciji i kao Englez po nacionalnosti, Ridli Skot zna da metafora sama po sebi može postati hit, ali ne i umetnost. On priči obezbeđuje uzročnoposledične veze i na nivou znakova i značenja, ali se čuva izričite presude, koja je ionako svakom pametnom Englezu sasvim jasna već skoro pola veka. Оп se stoga ne bavi jasnim stvarima, već budućim japansko-američkim odnosima pristupa na mnogo dničniji način od Mek Tiranana u „Umri muSki”. Ridli Skot nagoveStaya svet koji će bili „siva zona”—ali čiji smisao počiva na ottima koji se sa takvom vizijom ne mire. Zbog Skotove diskretne rezigniranosti zvezdica manje.

Boško Milin

POVRATAK U BUDUĆNOST II

(BACK TO THE FUTURE 2) Robert ZEMECKIS, 1989. Michael J. FOX, Christopher LLOYD, Thomas F. WILSON, Lea THOMPSON distribucija: INEX FILM trajanje: 108 min.

Na žalost, „Povratak u budućnost П” nije uspeo da se održi na nivou koji je postigao prvi film. Uzroci su brojni i uglavnom su se naSli u samom scenariju, koji iako možda i prebogat zbivanjima, nije koncentrisan oko jednog problema koji bi se ticao intime bilo kog karaktera. U prvom filmu Marti Mek Flaj je morao da putuje u prošlost da bi spojio svoje roditelje, te da bi i sam uopSte mogao da se rodi. Problemi koje on mora da ih navede da reSe tiču se njihovog odnosa prema sebi i sredini koja ih okružuje. U nastavku postoji drugačiji razlog koji ga primorava da ude u vremeplov—njihov komSija Bif se okoristìo doktorovim izumom, vratio se u prošlost i sam sebi dao knjigu koja će mu obezbediti bogatstvo, a svima okó njega propast i nesreću. Marti mora da „poseti” trenutak primopredaje i ukrade i uništi knjigu, kako bi budućnost ponovo postala ~ona stara”. Pri tome ne mora da kontaktira ni sa kim, čak obmuto, prinuden je da se krije. Problemi na koje nailazi ne tiču se ničije đuše, niko ne mora da se promeni ili pročisti da bì se rešili oni su isključivo tehnički. Međutim postoji nešto Sto čini ovaj film interesantnim. To je vezano za način na koji se, veoma uspešno, manipuliše vremenskim kontekstima, tako da gledalac ni u jednom trenutku ne izgubi orijentire, uprkos brojnim putovanjima u sutra ijuče, i štojejoš važnije zađržava osećaj jedinstva radnje pod krajnje neobičnim uslovima— desto se dešava da u isloj sceni, pa i u istom kadru postoje dve inkamacije iste ličnosti koje su različitih godina, dok se ceo završni obračun dešava u isto vreme i na istom mestu kao i onaj u prvom delu. Stiče se utisak da je ceo film, kao i Zemekisov prethodni „Ko je smestio Zeki Rodžeru”, zapravo eksperiment koji ima za zadatak da utvrdi kakve su mogućnosti percepdje prosečnog bioskopskog gledaoca sa kraja dvadesetog veka. Zbog svega toga ovaj film je veoma težko oceniti. Ja ću to ipak učiniti a vi znajte da me ta obaveza desto lera da poželim da imam vremeplov. ♦ * *

Saša Markus

80