Ritam

WELCOME TO THE WONDERFUL AND FRIGHTENING WORLD OF THE FALL

THE FALL, SKC, BEOGRAD, 16. 04. 1990. Nastupom pred 700 radoznalaca i obožavateIja, Mark E. Smith i pjegovih 5 kamarada definitivno su ugradili i posledpje kamenčiće u mozaik zvani MISTE RI JA THE FALL. Nepokretni, obasjani difuznim senkama zelenog i ljubicastog ali neopozivo posvećeni samo svojim instrumentima i ničemu vise, The Fall su od prvog tona jezuitskm stripljenjem pleli oko slušaoca mrežu, iz koje je, kako se tek na kraju pokazalo, bilo nemoguće pobeći. Na samom početku naizgled nezainteresovani, pomal monotni pa čak i hladnjikavi, svakim narednim zvukom syje ekscentrične (a zapravo savršen logične) pop muzike uranjali su pod kožu slušaocu, stvarajući osećaj one rastuće topline koja hipnotiše i neminovnoo rađa bespomooć i želju da ova „pesma ostane ista”, zauvek. I tako do samog кгаја, 75 minuta kasniije, kada su oštri zvuk elektronskih perkusija i brutana belina reflektora prekinuli čaroliju. A između... Aizmeđu početka i kraja videli smo defmitivni trijumf i ispunjenje jedne velike ideje za koju smo svi mislili da je već odavno napuštena, bar u onom izvomom obliku kooji i The Fall upražnjuju - ideje koja je pre vise od decenije obećavala da bi pop muzika i u procesu stvaranja, a ne samo trošenja, mogla postati svačije dobro. To je ona ideja čija je suština kondenzovana u rečima „Ne umem da sviram, ne umem da pevam, ne umem da котропцјеш, ne шпет da (popuniü po želji), ALI TO PAKLENO DOBRO RADIM” (Braća Karaklajić). Njena realizacija neminovno rada anti-rck predstavu i upravo je neiskustvo beogradske publike svikle na Godfathers-Motorhead razbi-mi-glavu-svojim-riffom-molim-te manire - sa tom vrstom predstave bilo generator početne hladnoće. Petnaest pesama kasnije, sve je bilo tamo gde je moralo

biti - The Fall na svome, a publi u rukama The Fall, defmitivno osvojena sa 9/10 fantastičnog poslednjeg albuma „Extricate” (nedostajao je samo „Chicago plus bonusom koji su činili „That Beat Descendent” (sa „Seminal Live” LP-ja), „Jerusalem” (sa „Band Sinister”-a) i jedina neindetifikovana (i za The Fall posve netipična - ličilo je na rock’n’roll standard) pesma, Kroz taj hipnotički galamatijas The Fall su se prevezli opsesivnom samodisciplinom (dvojica gitarista predala su se minimalističkim tonovima, čije je koncentrično ponavljanje zbilja derviški ispit izdržljivosti i strpljenja), te samopregorom (nekoliko puta su samo milimetri falili da basista Stephen Hanley završi u svom pojačalu, obnevideo od čupanja žica), zapalivši se u nekoliko klimaksa (~I’m Frank”, „And Therein..,”, „Bill Is Dead”, „US 804’s - 90’5”...) od kojih je najimpresivniji bio Mark E. Smith-ov camusovski trenutak velikog apsurda - „Bill Is Dead”, posvećeno smrti njegovog oca sa sve refrenom „This is the greatest time of my life”. Ova brutalno sećajna elegija koja je noovi trenutak u The Fall svetu - naizgled, mogli bi je potpisati i The Replacements i The Cocteau Twins - nagnala je čak i tradicionalno nezainteresovanog, od ljudi odvojenog Mark E. Smitha da se posveti mikrofonu na način na koji on to nikada ne čini uneseno, vrativši se po njenom zavrletku u svoje normalno ko-sam-ja-i-gde-se-to-nalazim-i-sta-ja-to-radim-ovde stanje, Srećom - bez, za Londoon, Manchester i druga mesta gde se susreće sa fanatičnim sledbeništvom i tragovima idolatxije, tpične indignacije koja rada okrenuta leda publici za vreme celog nastupa, sedenje na stolici (takode okrenut ledima) ili pevanje preko megafona. Ina kraju, ostala su samo zagrejana tela i zaključci, zaključci, zaključci koji kažu da su The Fall U svojih 12 godina kroz 19 albuma herojski odbranili uzvišenu ideju novog talasa joj verni u vremenu koje je mamili na nevernost, da su The Fall zaista Jedan od poslednjih OPASNIH belih bendova” (D. Ambrozic), te da se sa manje od velikog poštovanja sa njima ne može ophoditi. Kao što, uostalom, reče i sam Mark E. Smith; „Stimmerung! - (w-hatever the hell that means!)”.

Gordan S. Paiuiović

59