Ritam

RITAM; A da И se sećaš jesi li pre, redrao pet godina sebe doživljavao kao čoveka kome je сгlацје stripova profesija? JANJETOV; Ja sam, u stvari, hteo da pravim crtane filmove i te stvari... Kad sam bio mali hteo sam sebi da napravim neku vrstu privatnog Diznilenda, ne zbog para, već da bi se ja u njemu zabavljao i podelio to sa bliskim prijateljima, pa ko hoće da dođe nek dođe... To je bio sistem. A stripove sam crtao... ne znam, stalno sam ih crtao, рге osnovne škole i posle osnovne škole, mada to, normalno, u to vreme nisu bili pravi stripovi. Pravio sam stripove iz potrebe da ih ja čitam, ne da bi ih s nekim delio. Mislim da se to vidi i u ovom „Panasoniku”... RITAM: Zaista, čovek stvamo stiče utisak da je to strip koji te poziva da uđeš u jedan privatan svet... JANJETOV: Ja samo takav svet i poznajem, ne mogu ništa drugo da primim ako me to ne dira. Čini mi se da je to sasvim dobar kriterijum. RTTAM; Hajde onda da malo popričamo o torn svetu. Je li to svet Zorana Janjetova ili Bemarda Panasonika? JANJETOV: B.P. je postojao samo na trenutke, uzimao je neke trenutke mog života i neka stanja svesti koja sam ja zatim prosipao po papiru. Cak ni to nije bilo ono što se zaista dogadalo sa mnom, nego ono što sam ja teho da prikažem da se događa sa mnom. Panasonik je stvar bez mozga... RITAM: Čovek-membrana? JANJETOV: Baš to: polupropustljiva membrana koja propušta neke stvari koje ja smatram da treba da proupsti ili koje se dese tog trenutka Ja često ne znam unapred šta éu nacrtati i napisati u „Panasoniku”, pa kad nacrtam sednem da se smejem i mislim: „Bože, koja li je ovo budala smislila? RITAM; Ali, jedna od stvari koje je čovek-membrana propustio jeste i Zoran Janjetov, jer se povremeno pojavljujeS kao jedan od junaka n sopstvenom stripu... JANJETOV: Ne bai od junaka, vise kao statista To su presto mesta na kojima se on i ja direktno susreéemo. RITAM: Cekaj, hajde da pokušamo da rezimiramo: ti si jedan od statista n svetu Bernarda Panasonika, koji pak služi kao membrana u svetu Zorana Janjetova... Dakle, ko je tu glavni, čiji je to svet? JANJETOV: Pa mora biti moj svet, ne znam ni jedan drugi, niti želim da znam. Ovaj mi se jako sviđa, baš mi odgovara (hedonistički osmeh). KRALJ I JA RITAM: E sad, u „Panasoniku” postojijoš jedan redovni statista, a to je Mebijus. Ako je to jedan intiman svet, zašto u t\jemu ima

lako ranogo Mebijusa? JANJETOV: Mebijus je samo način da prikažem taj svet On je ipak najveći, najsavršeniji, najnedodirljiviji... RITAM: КгаЏ? JANJETOV; Kompletan kralj, Imperator svega i svačega. Bar sa te crtačke strane. Sa one sadržajne... ajde de. Meni je Mebijus služio kao sredstvo, njegovi stripovi su mi se svideli i rekao sam: zašto se ne bih uhvatio za najboljeg?... Ja njega koristim samo kao sredstvo, to je kao kad imaš Fairlight ili sinklavir ili nešto od tih velikih skupih sprava koje mogu sve. Onda dodeš i kažeš: „Dobro, sprava je veća i pametnija od mene, ali hajde da vidimo štaja mogu pomoéu te sprave da napravim”. I eto, tako to ide, MISTERIJA ŽODOROVSKI RITAM: Tebi se posle „Panasonika” desila jedna čudna stvar Francuzi su te pozvali i angažovali da zameniš Mebijusa na serijalu „Avanture Džona Difula”. Tako si, na izvestan način, dospeo u priliku da uskočiš u njegove cipele. Da li si se ipak malo uplašio da će ljudi očekivati od lebe ono što su navikli da dobijaju od Mebijusa? JANJETOV: Ne, ja sam uvek bio potpuno svestan da ne mogu da napravim ono što je napravio Mebijus, nego da moram da budem ja. Svi su me davili i drvili da ja ne smem da Heim na Mebijusa, da moram da budem svoj, a ja sebi od početka nisam ličio na Mebijusa. Ja i sada tvrdim da ti moji stripovi ne liée na Mebijusove stripove. Ko je znao da čita Mebijusa na pravi način to nikada ne bi mogao da poveže... Jedina veza izmedu nas su tačkice i crtice. RITAM; Jedna od stvari koje nedostgju u Mebÿusovom „Džonu Difulu” je toplina. To je strip koji je tehnički izvanredno dobro uraden, u kome se dešava jako mnogo stvari, ali te stvari nikoga ne mogu dotaknu. I „Panasonik” i tvoja verzija „Džona Difula” su mnogo osećajniji, topliji od bilo čega što je Mebijus radio. JANJETOV; Žodorovski (scenarista Džona Difula - prim.aut.) jako voli da koristi elemente koji deluju na prvu loptu i stalno mi govori da moram da ostanem hladan da se priča ne bi pretvorila u patetičnu bljuvotinu. Ja sam ipak morao da unesem malo topline, prvo zato što je taj strip nisam, za razliku od Mebijusa, radio preko volje i na brzinu. Ja sam dobio jednu toplu i tužnu priču koju nikako nisam mogao da dovoljno ohladim. Tako je došlo do tog toplinskog pomaka. RITAM; Kako saraduješ sa Žodorovskim? JANJETOV: Kad smo počeli, zajedno smo seli i uradili prvih trinaest strana po njegovom scenariju, a posle je sve išlo preko poste. Ja povremeno ödem u Pariz, družimo se, ja čak i spavam kod njega, ali... u principu ne pričamo mnogo o tom poslu. Sve se zna, sve je jasno - on napiše, a ja sedim i crtam. Onda on gleda, kaže šta mu se sviđa, a šta mu se ne svi da, ali mi ne postavlja uslove i ne tera me da njegove primedbe obavezno usvojim. Još uvek smo dosta daleki, ne mogu da uspostavim neki bliži odnos. On je za mene misterija, ali ja sam za njega još veéa. Stalno mi se žali da ne uspeva da me prokljuvi do kraja... Ne znam zašto, jer se ja prema njemu ponašam sasvim normalno. Ali, bez obzira na sve to, on se od svih ljudi u Parizu najčovečnije ophodio prema meni, mada je tamo jako poznat i ima status medijske zvezde. RITAM; Hgjde da se malo vratimo na „Betnarda Panasonika”. U tom stripu se pojavjjuju strašno mnogo poznatih imena iz sveta muzike, filma, književnosti... Qtava mala enciklopedija pop kulture. Čovek stiče utisak da ti ništa drugo ne radiš nego skupljaS imena koja su u trendu... JANJETOV: Ma ne, ja samo mnogo volim da preuzimam stvari koje volim, da ih prilagodavam sebi i da ih pravim malo drugačijim. Konzument sam, tim se dičim... Volim da pominjem te stvari koje volim, I kad imam devojku, ja joj stalno govorim: „Ja te volim, volim, v01im...” RITAM; A ti voliš tako mnogo stvari... JANJETOV: Da, ali mi mnogi ljudi kažu da ja ništa ne volim, da po svemu pljujem, A u stvari, ja samo ne volim neke stvari koje oni vole, ili ih ne volim onoliko koliko oni misle da treba da ih volim. To je sve.

Dejan Anastasijević