Ritam

tifikacijama, Sexa je bila istinski inovativan bend koji je ponešto dugoVao Captain Beefhaertu (hvala Furbo), ponesto new wave atmosferi slobodnog eksperimentisanja sa pop formama i sadržajima, a najviše svojoj autentičnoj viziji apokalipticne rok muzike kojadoseže egzistencijalističku mučninu krajnje jednostavnim rešenjima. Ovoje vazno pomenuti zato što belo usijanje gitarskih rifova današnje Sexe (a la Rapeman), ispunjava do kraja svoju ulogu -Sexa danas nije опо što je bila ranije, na sreću, i grešno bi bilo van personalnih veza uspostavljati bilo kakve druge veze izmedu dva, u vremenu, odvojena benda, osim onih najdubljih. Naime, njihov novi način da postignu isti onespokojavajući efekat sadaje vid dejstva koje na vas ostavlja udar po koži totalno odvrnutih gitara dok sviraju jednostavne, aupečatljive hard rock riffove (No Sleep Till Pussy, Tony Belino) koji dobijaju jednu krajnje arty dimenziju ovim doslovnim tretiranjem beslovesno glasnog gitarskog zvuka. Efekat je ravan gutartju pilule 99% adrenaline pre obroka, dakle 'па šte srce". Još malo pa nezdrav. Još jedan sastav koji posle deset godina na sceni imasvoj debi, zagrebačka Sexa je takođe i još jedan tvrdokoran sastav koji je sa punom odgovornošću prema sebi i svojoj viziji, uspeo da održi glavu iznad vode, pre svega zahvaijujući svojoj samodovoljnosti, Za nekog ko je startovao kao autsajder izgleda da nema izbora nego da uvek to i bude. Zato nema ničeg čudnog u tome da je ova izgubljena karika u istoriji domaćeg roka i dalje anonimna za one koji ga ovde slušaju, bez mnogo nade da će ovom pločom išta promeniti. To je ooita šteta, budući da Sexa i u sadašnjoj verziji spada u tanak sloj ovdašnjih bendova koji u svakom trenutku, i sa razlogom, mogu odsvirati koncert, ako ni zbog čega drugog, ondazbog frapantne bliskosti sa trenutno Sub Pop zvukom. Seksaje uvek bilajedan od onih najredih sastava koji su pored neporecive autentičnosti i samoniklosti imale i univerzalnost poruke, ma kako originalna i neponovljiva ona ustvari bila jedna velika grupa.

Dragan Ambrozić

BRANIMIR ŠTULIĆ Balegari ne vjeruju sreći Jugoton Kad god se započinje priča o Branimiru Džoniju Stuliću treba imati na umu da on zaista jeste rokzvezda po svim uobičajenim kriterijumima (čitaj: tržišna postignuća) o kojima njegova stalno obnavljajuća publika obično ne razmišlja. Mit o Džoniju (koji je glavni dokaz da on jeste autentična zvezda) zbilja postoji medu ljudima, tako da je svaka njegova nova ploča posle prve dve imala samo jednu funkciju - da ga ponovo potvrdi. Stoga su oduvek bile sasvim nevažne sve kritike megalomanstva ovog najproduktivnijeg autora rokenrola u ovim krajevima - čovek je, naprosto, uspeo u onome što mnogi priželjkuju, ato je da igra glavnu ulogu u svom filmu - neki kadrovi su, pri tome, bili malo duži, i to je sve. Ko je preživeo - piše. Podsećanja radi, valjazapisati daje kao i kod svake druge zvezde, Džonijev razlog postojanja on sam, a predmet bavljenja njegovo lično ludilo. No ako lično ludilo postane privatno i time prestane da funkcioniše kao katalizator ludila svih ostalih u društvu, ondaveć zalazimo u oblast patologije, a ne muzičke kritike. Balegari ne v/eru/usrec/verovatno je najslabiji i najdosadniji Džonijev album uopšte, ali, što je još gore, fino se uklapa u gore navedenu tezu. Flešbek: osnovno sredstvo kojim se mit o Džoniju širio, bila je patetika razocaranog anarhiste koji je sve shvatio, hedoniste I zajebanta koji se bavi užasno ozbiljnom stvari pevanja pesama ljudima (nekako mi se čini da će u biografskom filmu o Džoniju, kad za njega dode vreme, glavna rola pripasti Radetu Serbedžiji). Njegov sevdah ne odudara od kaubojske patetičnosti i sentimentalnosti odmetnika koji su uvek na putu (čftate li Zikicu Simića?) i približava se nekom domaće country sentimentu dote mere da su obrade izvornih narodnih pesama postale stalna stavka njegovih javnih istupa, ne narušavajući pri tome osnovni rokenrol zvuk. Džoni je, postupajući obrnuto od Bregovića koji je poseljačio rokenrol, unosio rokenrol u seljaštvo, iznutra priznajući da su njegovi osnovni element! ruralni. Tako ga je požrtvovano širio u najzabitije kutke domovine, ne odstupajući ni zatren od pravog rokenrol zvuka, da nije ni čudo daje i sam ujednom trenutku poverovao da, kao Gubec, unosi demokratiju u puk. I tu je šali kraj. Ргеко Džonija, rokenrol je ipak postao konačno nešto što, zahvaljujući njegovoj harizmi, ima legitimitet u svakoj seoskoj kućici - Džoni, a ne Bregović, bio je taj underground heroj i taj koji je underground heroja učinio bitnim svuda u Jugeslaviji. Zrtva koju je za to morao da plati bilaje deo njegove mitologije i pre nego što se desila - bez obzira od kogatvrdio da beži, posle 1986.,Dž0ni je bežao, sve vreme, od samog sebe. "Balegari

ANTI NOWHERE LEAGUE Perfect Crime SHAM 69 Volounteer Nižta posebno, a suvislo, ne može se napisati o ova dva LPja.Čak nije nužno pojedinačno ih analizirati ill ih shvatiti kao dve potpuno odvojene celine.

Dragan Ambrozić

Jer, ove ploče suviše uočljivo povezuje konstatacija da su pravljene bez onog pravog, inspirativnog razloga. Nekade je i za Sham 69 i za A. N. L, bilo sasvim dovoljno to što su mladi, buntovni i ponešto radikalni, pa danjihova muzika bude uverljiva, snažna i neodvojiva od vremena u kome su je stvarali. Tada su ih hazivali nepatvorenim, tipičnim

ne vjeruju sreći" pokazujedaje konacno stigao samog sebe i tu zatekao potpunu prazninu. U tome je sadržana definitivna tragičnost ovog komada plastike. Kraj flešbeka. Jedan nadobudni američki krftičar primetio svojevremeno svrstavajući Džonijevu grupu Azra u deset najvainijih u osamdesetim: "Azra je pokušala da napiše ponovo rok- istoriju... i zamalo uspela u tome.". Ovo je tacno u okviru razvojadomaćeg roka, jer je Džonijeva karijera sažela na jednom mestu sve što on nije imao i nije proživeo ranije od svih mogućih mitoloških rock sastojaka- uspesni kantautor, pisac-subverzivao, gitarski heroj - gospodar sola, zajedljivi brbljivac koji priznaje samo sebe, vlasnik, za debar broj žena, i dalje neodoljivo toplog vokala, plus: autorsvakolikih muzickih komada od akustičnih balada, preko odličnog bluza do, rifom nosenih, hard-rok komada, a da ne pominjemo solidne obrade raznih standards. Čovek koji prilikom stvaranja koristi apsolutno sve - od souliziranih duvača preko harmonike do rastrojenih gitara... Džoni je bio sve ono što yurock do tada nije bio - i to na jednom mestu. Vrhunac svega bilo je prošlogodišnje izdavanje četvorostrukog live albumaZadovo//i(/na, s kojim je Džoni zatvorio krug oko sebe uspevši da i definitivno proda svoju prošlost. Ono što je ostalo iza ovog cina dugo je pripremano daleko od ociju javnosti, da bi nedavno isplivalo, kao i ovaj IP, jedan od onih koji se mogu samo ogovarati, nikako ne i kritikovati. Ne samo da se sve manje zna o čemu zapravo Dzoni prica u intervjuima, već ga konfuzno raspoloženje drži i dok sastavlja tekstove (ovde recimo: Nema problems), pretvarajući se lagano u tužni lik domaće estrade, simpatičnog poiusenilnog čiku koji ima dobre namere, ali ni njemu nijejasno kakve. Upravo takvim se Džoni čini dobrom delu mladarije. Pre nego što počne definitivno da komunicira samo sam sa sobom, Džoni će izdati još dosta ploča, ali začeci jedne samozanesenosti koja više nama oslonca i zato se krije u nerazumljivosti, bili su očiti još i pre ovog albums. Zato ocenu koju dajem ispod ne treba shvatiti kao realnu - ja, naime, moram prvo da odredim šta je ovo o čemu pišem, a to mi izmiče svaki put kad pokušam da shvatim do kraja ijedan lekst (osim Klasičan znak i prepeva Usne vrele višnje) nekadatako važnog tekstopisca, svaki put kad iza uobičajenog ludila pokušam da otkrijem nekada postojeći sistem. Njega vise nema, na žalost. Nema vise nićeg i tim strašnije deluje činjenica da na, inače uspelom omotu, Dzoni izgleda bolje nego ikad. Ovaj rascep između lepefasade i praznine iza, ostavlja svakog onespokojenog toliko da odlaže ovu ploču sasvim zbunjen.

predstavnicima punk scene (što su, svakako, i zavredivali), a danas, po izlasku ova dva vinila, oni su tipični za phlicno rasprostranjenu, izandalu muzičku populaoiju čiji je jedini logičan kraj odavno nastupio. Medutim, mentaliteti priroda sadalnje punk scene ne može da prihvati ovakve nepotrebne "povratničke" produkte.

64