Ritam

se danas Marc Arm sa nipodaštavanjem odnosi prema toj ploči, govoreći da je u pitanju kompromisno ostvarenje preko kojeg su Green River pokuiali da dođu do ugovora sa velikom kućom, čini se da stvari stoje malo drugačije. Naime, na njoj su Green River prevazišli veći broj dečijih bolesti karakterističnih za debi-album, očistivši svoj mahnito bučni punkoidni hard-rock od svega suvižnog. Poseban biset ploče je izvanredna obrada Bowiejeve Queen Bitch sa LP-ja Hunky Dory koji nadmašuje original. Ovaj album uvršten je na listu 80 najznačajnijih underground albuma osamdesetih magazine Spun kao jedina ploča diskografske kuće Sub Pop, što sasvim dovoljnogovorionjenom značaju.ali ioznačaju samih Green River, bez kojih Sub Pop sigumo ne bi bio ono Stoje danas.

Gordan S. Paunović

OK - како jekrenulo, predstoji jošjedna vrlo "suva" decenija. Prema tome, može se očekivati svašta - ispod površine - јег su sva dosadašnja "smrdljiva i protraćena" desetleća ispod svojih skuta krila svu silu kardinalnih pojava i dogadaja. 80-te su bile toliko depresivne i apatične da je bilo bolje ne ustajali iz kreveta celo to vreme; zvuk koji otvara novo poglavljeje nešto agresivniji da bi sve to bilo tako jednostavno - da bi 90-te bile puki produžetak dnevne more jednog Boba Moulda. Lančana in'n’out reakcija rezultuje čistokrvnim mazohizmotn umesto letargije, mučninom kao supstitucijom za nirvanu.

Кгај 1987. је bio kraj i za Green River, uz Soundgarden, začetnike Sub Pop napada. Green River su kombinovali metal, biker rock i noise na način koji je svakoga lerao da ispije dovoljnu količinu kerozina i počini kakvo asocijalno delo u nekoj mračnoj uiici. Posle EP-ja Dry As A Bone i LP-ja Rehab Doll razdvojili su se na Mother Love Bone i Mudhoney (kojima su se pridružili i ostaci Melvins). Mudhoney su dokazali da kraj ne mora to stvarno i biti; to su uspeli, a da još nisu imali ni album. Teško da je ikada postojao bend prikladnijeg imena - naziv slikovito prikazuje sušlinu nj ihovog zvuka: lepljivu distorzičnost gitarske buke, velike komade ritma, i jedan od najružnijih i najefektnijih glasova u saveznoj državi Vasšngton. U ostalom, njihov 7” debi Touch Me I’m Sick je Siampan na vinilu braon boje, a fotografija na omotu sledećeg Bum It Clean prikazuje čianove benda temeljno usvinjene biatom. Bezobzimo otržući delove muzičke prižlosti koji im najviše odgovaraju, Mudhoney dodaju viže nego dovoljno sopstvenog, da ne bi bili neka vrsta r’n’r Frankeštajna. Za razliku od svojih Sub Pop kolega Walkabouts i Nirvana, oni eksploatišu sve samo ne 70-te - рге se može reći da su kopilad Crazy Horse, Blue Cheer, Stooges i Big Black: uzimaju od garage i psihodelije 60-ih isto koiiko i od Black Flag, tako da ni malo nije čudndšto ne sviraju svoje pesme, već izvršavaju smrtne kazne nad njima sa superfuzz veličanstvenoSću. Mudhoney tj.Dan Peters (bubnjevi), Matt Lukin (bas), Steve Turner (gitara) i Mark Arm (vokali, gitara) su jedan od naj ass-kicking bandova koji je ova civilizacija iznedrila. Zvuk oštar kao hodanje po vetrometini u kupaćem kostimu, sadrži uvek dve božanske jezive komponente: Ritam i

Gitare. Prvi, monolitnu masu sa jednom jedinom svrhom - da previja i deli udarce bez obzira na sva preklinjanja za milost; drugi koji se haotično širi u svim pravcima, sa neprekidno rastućim volumenom koji rasparava i übada otvorene rane do tačke čiste katarze. Vokal kombinuje Iggyjeve Stooges dane sa Steve Albinijevskim bezdušnim "okidanjem" glasnih 2ica stapajući se u mučni krik koji aterira pravo na lice konzumenata. Te odrednice sVog zvuka su postavili još na mini albumu Superfuzz Bigmuff. Dok se Superfuzz bazirao na distorziranosli gitarskih rifova, prošlogodižnj i album Mudhoney (zbir ljubavnih pesama koje su zablatile generaciju) je pre neprestani gitarski solo, koji povezuje intenzitet Blue Cheer i gustinu Stooges fuzičnom hipnotičnošću bazičnih rifova. Veći deo pesama ja o seksu, bolesti i prljavštini. Skladba koja otvara Superfuzz, već pomenuta Touch Me I’m Sick proglašena je himnom Aids generacije. Zamenjujući 90% glagola u engleskom jeziku rečju FUCK, Mudhoney poruka - (fuck me) I’m sick - potvrduje da je, ako ne fizički, cela generacija sasvim izvesno psihički obolela od Aids-a. Kao davišenije važno šta će se dogoditi, svi ćemo i onako umreti pre ili kasnije, od ovoga ili onoga, prema tome život je vreme koje treba nekako ispuniti izmedu rodenja i smrti, ili između dva gutljaja kerozina, Način na koji Mudhoney to rade vrlo je blizak nezaboravnom Iggyjevom valjanju po staklu. To je pretvaranje psihičkog bola u fizički, korižćenje mazohizma/samouništavanja ko sredstva za bolest, krajnju iscrpljenost i slom organizma. To je pravi bol i vi ćete takode morati da ga osetite. Lepota i blaženstvo su mrtvi - ružni i odbačeni urlaju kroz gitere Mudhoney.

ШММшИ Za razliku od Mudhoney koji osvajaju monster rifovima kao nosačima zdravih rock’n’roll melodija ill Tada koji se doslovce obrušava svojom crossover težinom, Nirvana djeluje na jednoj manje uočljivoj, ali ništa manje uzbudljivoj ravni - psiholoSkoj, koja se kod Nirvane očituje zatbmIjivanjem unutamjih poriva skoro do frustracije. lako Nirvana, kako to netko reče, "ponekad zvuči kao pop band", poslije sluSanja albuma Bleach ostaje čisto subjektivan dojam da je Nirvana najtjeskobniji, izrazito morbidan band sa Sub Popa i shodno tome, teško prijemčivband. Naime, za razliku od Mudhoney koji crescendo ili rifovsku katarzu ostvaruju s nevjerovatnom lakoćom, Nirvana dolazi blizu tog orgazmičkog vrhunca, ali gotovo nikada ne prelazi preko njega, a ponekad ga niti ne doseže, namjemo se i gotovo mazohistički sputavajući u tome. Stoga, nakon preslušavanja Bleach ostaje težina akumulirane, a ne lakoća oslobodene energije, mučan sukus bijesa i nervoze potisnut i zbijen u želucu. Ta sabijenost i sputanost zvučno je iskazana u relativno tvrdom i čvrstom, ali i nešto sporijem hodu ritam sekcije i gitara čiji vlasnici oslobadaju feedback i distorziju tek koliko je potrebno da nagovijestite o čemu se ovdje radi, što pojačava dojam narastanja zvuka i njegovog namjemog ograničavanja. Tom poprilično asketskom tretiranju instrumenata (barem u Sub Pop relacijama) maestralno je suprotstavljen prodoran i snažan ali ipak drhtavo falsetiziran vokal s jecavim završetkom. Urlajući lavež sićušnog Kurdta Kolaina, tek na momente pušten s lanca, jedini je poligon za oslobađanje nekupljene energije i da nema njega potiskivanje bijesa i nsage, to jedenje samoga sebe iznutra tako svojstveno za Nirvanu, bilo bi nepodnošljivo u sudaru sa slušaocem. Nirvana, ako i nije najbolji, sigumo je najkompleksniji i najslojevitiji Sub Pop band koji istovremeno privlači i odbija svojom neporecivom kvalitetom i originalnom izdvojenožću.

Aleksandar Dragaš

шшшжшмшшшшшш Pri predstavljanju etikete Sub Pop nikako ne smijemo zaobići Jacka Endina koji ima veoma zapaženu i značajnu ulogu kućnog producenta i čovjeka iz pozadine, ponajviže zaslužnog da bandovi Sub Popa imaju кагакterističan i prepoznatljiv, oštar i najčežče otvoren sound gitara, tvrdu i težku ritam sekciju, te glasne i prodomo snimljene vokale. Jack Endino siva je eminencija Sub Popa (za sađa) kao Sto je to bio Spot u početku SST-a, a gotovo sav se materijal snima u studiju Reciprocal Recording u Sietlu.

Aleksandar Dragaš