Ritam

(A)POLITIČNI BLUES

Na zapadu nešto novo, a kod nas? Zašto je nemušt domaći rock’n’roll i zašto tako mora da bude?

Reprint teksta iz "Džuboksa" od pre đeset godina nije objavljen iz sentimentalnih razloga đa bi se podsetili па živahnost i aktivnost koje su obeležavale tadašnju jugoslovensku rock scenu. Danas se navedeni problemi oko uspostavljanja jednog autentičnog i zrelog izraza čine sasvim akademskim (a nije tako bilo) i zaista kao slatke muke dok se pitamo da li ta scena uopšte postoji (a postojala je). Nije objavljen ni zbog toga da bi se otkrilo da je nestašni fotograf па pozomici pokušao da zaviri pod suknju kćeri tadašnjeg predsednika države, niti da je nestašni N. D. Burlakov izmislio zgodnu izjavu Davida Bowieja koja je kasnije nekoliko puta u našoj štampi autoritativno citirana kao da je najpoznatija stvar na svetu. Naravno, bez navođenja izvora. Nije važno, verovatno bi se svidela i samom Bovvieju. Osnovni razlog zbog kojeg vam prenosimo taj tekst krije se u poslednja đva pasusa koji spadaju među najlucidnije napisane o rocku uopšte. Već to je sasvim dovoljno, a da ne govorimo da se iz nje mogu izvući zaključci o razlozima nemuštosti i marginalizacije jugoslovenskog rocka u poslednjih nekoliko godina. Kada se govori o autentičnosti uvek je reč o posebnostima, a njih je, u igri obrnutih premisa, jugoslovenski rock’n’roll imao dovoljno. Na perverzan način nikada nije bila stvar u njihovom naglašavanju i afirmaciji već u takozvanom "hvatanju priključka sa svetom”. Motivi takozvanog "pastirskog rocka”, na kraju krajeva, profunkdonisali su tek u londonskim stuđijima ili onda kada su te sprave prenete ovđe. Dok se to "hvatanje" na neki način dešavalo moglo se govoriti o domaćera rocku kao o kako tako zaokruženoj sceni, onog

trenutka kada se raskorak do te mere povećao ostala su samo izolovana ostrva koja po inerdji, kao kakva dopisna filatelistička društva, hvataju svoj priključak. Pričanje o opštim stvarima uvek na kraju dovede do biologije ili ideologije. I tu sada treba pročitati poslednje pasuse teksta sa prethodne đve strane. Rušenje berlinskog zida je simbolično oznadio potpisivanje pravog mirovnog ugovora o Drugom svetskom ratu i transformadju ideoloških pogleda koji su stajali u njegovoj osnovi. Taj proces je neminovno doveo do zaokruživanja uloge rocka kao jeđne od njegovih, ako ne najznačajnijih, ono bar najživopisnijih i najbučnijih posledica. Ta promena je dovela do pražnjenja idejnih blokova definisanih tokom šezdesetih koji se po inerdji i dalje prihvataju kao osnova rock estetike, poetike i etike, ako baš hoćete. Sličan proces, ali sasvim obmut dešavao se u ovoj zemlji u kojoj, očigledno, Drugi svetski rat još nije završen, ako je uopšte i počeo, јег cela situadja najviše podseća na doba nadonalnog preporoda i stvaranje država iz devetnaestog veka. E, u tom procesu je jugoslovenski rock izgubio svoj jezik i beznadno pokušava da ga pronađe. Poslednji trenud kađa je izgledalo da mu je na tragu bili su рге desetak gođina kada je jedna bastardna forma - sodjalističko građanstvo - slepo uživala u poslednjim trenucima svog građanskog optimizma i u opseni svog "priključka". U tom "plesu па ruševinama" korišćene su poslednje dividende ulaganja isplaćenog za mir u kud sredinom šezdesetih kada je dozvol-

jena slobodnija komunikadja sa svetom da bi se preko granica poslao višak radne snage i pokupili krediti. Frustradja nadonalnim koja se kad-tad morala iživeti jednostavno je ispraznila tradidonalnu rock retoriku koja je u svojoj suštini uvek intemadonalna. Takođe, opšta mesta levog pogleda na svet koja su tokom šezdesetih definitivno nametnuta rock’n’rollu, teško da mogu biti izazov Ijudima koji prožrrijavaju posledice skoro poluvekovne takve prakse. Nije ni čudo da su biljke i životinje postale glavni elementi poetike srednje struje đomaćeg rocka. Ekologija, Treći svet, žensko pitanje koji čine dominantne ideoioške preokupadje anglosaksonskog rock’n’rolla iz naše perspektive se dne sasvim akademskim zahvatima o kojima naši muzičari niti imaju šta da kažu, niti to baš neko hoće đa sluša. Prebiranje po nadonalnim frustradjama koje nafinju etablirana imena da bi nekako dovršila dkljus svoje građanske integradje ostavljaju ih u patetičoom procepu između Lepe Brene i Splitskog festivala. Posledka je da se takozvana izvorna rock populadja gotovo svesno bavi sopstvenom marginaiizadjom, što se ogleda u oponašanju i poetike i načina funkdonisanja strane nezavisoe scene. Pošto već deluju kao pofcret otpora proWem je samo u tome što nisu ni dobro organizovani, niti znaju ko im je protivnik. Na kraju, da dtiram još jednu luddnu opasku 'sz naše rock pubtidstike koju jc Dražen Vrdoljak гекао sredinom sedamdesetih: "Kakav estabiishment, takav i underground."

Bnmko Vukojevič

22