Ritam

POVRATAK JATU

Nema značajnijeg benda iz šezdesetih koji nije tokom prošle decenije uskrsnuo kroz neku novu grupu. Ali The Byrds i njihova lepršava psihodelična gitaristička eskapada su tek skoro označeni kao preteče i neiscrpna inspiracija stotine novih sastava koji pokušavaju da uliju osećajnost i nadrealnu dimenziju u svoje umeće sviranja gitare (od Hiisker Dii do Stone Roses)

VA BITNA STRUJANJA u haotičnom i nadasve trendovski obojenom svetu pop muziku osamdesetih bila su inicirana i obeležena sa dva osnovna podsticaja - razvojem tehnologije izvođenja i snimanja muzike sa jedne, i pomnim preispitivanjem nasleđa prožlosti sa druge strane. Ako je u "zlatnim danima" novog vala sintisajzer u grupi bio gotovo izdaja rock’n’roila, odnosno demonstriranje avangardnosti, osamdesete su postavile celu stvar na mnogo zdravije osnove. Sva sila elektro-pop-disco pojava, od Heaven 17 do štale Stocka, Aitkena i Watermana, ližila je odnos tehnologija-muzika svih predrasuda van zakona svemoćnih top lista, a vrhunski dometi svetog trojstva Depeche Mode-New Orđer-Pet Shop Boys (zapravo synth-sequencersampler) ostaju kao kapitalni primeri "drukčije zvučećeg popa". Nasuprot tome, Ijubitelji gitarskogzvuka sa obe strane Atlantika svesrdno su se bavili rasvetljavanjem i restauracijom skoro svih važnijih ikona u rock muzici šezdesetih i sedamdesetih, od Velvel Underground do Led Zeppelin, ne zaboravljajući pritom da oduvaju prašinu sa nekih kultnih i, moglo bi se reći, ekscesnih likova poput Roky Ericksona i Captain Beehearta. Negde između ta dva pola - kuita i galerije zaslužnih veličina - dugo je tavorio mit o jednom sastavu čiji uticaj na savremenu pop scenu kulminira tek u poslednjih nekoliko godina. Reč je o The Byrds. Mit je možda prejaka, a svakako neprecizna reč da se opiše mesto ove grupe u istoriji rock muzike. Okc Byrds nikada nisu kružile legende tipa "ža! za mladošću", nisu bili "glas ge neracije", niti "savest po kreta", nisu imali hari zmatičnog lidera koji j« _____ umro misterioznom smrću i, što je možda presudno, nije im uspelo da popul Jefferson Airplane Ш Grateful Dead požive dovoljno dugo kao grupa da bi svoju kreativnu atrofiju unovčili

skliznućem u mutnevode "stadionskog rocka". U tome bi težko i uspeli, jer broj današnjih omatorelih obožavalaca Byrdsa nije ni blizu sledbeništvu neke od preostalih svetih krava nekadašnje WC (West Coast) scene, čiji su deo The Byrds bili samo po mestu boravka. Čast ponovnog otkrića ovog vanserijskog sastava pripala je američkim tinejdžerima koji su početkom osamdesetih "brisali prašinu sa Rickenbakera svojih roditelja, noseći pod miškom ploče Byrđsa i Sex Pistolsa" (G. Paunović). Da li je želja za ukorenjivanjem u tradiciju ili, naprosto, vanvremenska svežina muzike Byrdsa bila ono što je sastave poput Long Ryđers, Hiisker Du Ш R.E.M. opređelila da posegnu u njihovu zvučnu riznicu nasleđa, tek, svedoci smo ogromnog uticaja koje ono ima - od površnog prebiranja po zvečećim žicama Rickenbaker gitara do karakteristične melodioznosti u noiseogrtaču. Bićedaje,ipak, upitanju dosta jednostavan ali ključni razlog - The Byrds su рге svega bili veliki stilski inovatori koji se ni kod jednog od svojih izuma nisu zadržavali duže nego što je bilo potrebno da ucrtaju put kojim su se kasnije mnogi zaputili. Knjige kažu da su budući flanovi Byrdsa početkom šezdesetih krstarili tada aktuelnom folkscenom, menjajući sastave i prebivališta i nastupajući u istom miljeu ukome su karijeru započeli i Tom Paxton, Phil Ochs, Joan Baez i Bob Dylan, glasnogovomici previгапја kroz koje je prolazilo američko društvo.

Međutim, početna nevinostcelog pokreta "buntovnih levičara" sa akustičnim gitarama übrzo je bila usisana u moćni organizam muzičke industrije koja je gutala foik, baš kao i rock pre toga. Peter, Paul and Магу su osvojiii liste upegianim obradama Dylanovih standarda, a izvođači su se selili iz barova Grinič Vilidža u koncertne dvorane, aii konačno spremanje na folksceni izazvaojedogađaj iz februara 1964. godine - The Beaties prvi put nastupaju u Ed Sullivan Showu i od tog trenutka ogroman broj folkija ponovo otkriva rock’n’rol! i počinje da osniva sastave. Među njima je bio i Jim McGuinn, čiji je ispravan zakijučak bio da je jedini pravi put bio sinteza Dylana i Beatlesa koji su u to doba oiičavali dva naizgied nepomirljiva koncepta. Jezgro Byrdsa začeto je u leto 1964. u losanđeleskom klubu Trubadour kada su se sreli McGuinn, Gene Ciark i David Crosby, oformivši trio koji se zvao Jet Set, a repertoar akustične obrade Beatlesa i pesme McGuinna i Clarka slične zvučnosti. Grupa je kompletirana regrutovanjem Michaela Clarkea i Chrisa Hiiimana, ime je promenjeno u Byrds i snimljeni su prvi demo snimci koji su, pokazaće se kada dosta kasnije budu objavljeni, bili prvorazredno svedočansri’o o poietu Ijudi koji su na tragu nečega, mada još uvek nikome od njih nije jasno čega. Singl Mr. Tambourine Man objavljen je u proleće 1965. i tokom leta se vinuo do vrha američke i britanske top liste. Bio je to jedan od suStinskih singlova госк muzike, poput Јоћппу B. Goode,MyGeneration ШАпагсћу lnTheUK, ali njegov značaj nije samo u savršenstvu prožimanja Dyianove poetike sa harmonijskom eksptertizom Beatlesa, već i u tome što je definisao jedan potpuno novi žanr - folk rock. Ka-

42