Ritam

GOSPODIN SREĆNI I DRUGE PRIČE (II)

Nastavak razgovora sa NOMEANSNO, najzanimljivijem hard core punk sastavom već godinama.

ЈОВСЧ: Ja ne уоБт guđačke kvartete i duvačke kvintete kao Andy, možda je to nekom lepo, ali meni ništa ne znači. Ja više volim Rosinija i njegove opere ako odatle izabereš arije i pustiš ih vrlo galsno, mislim VRLO glasno, imaćeš utisak da slušaša nekakve pop hitove... samo iz sedamnaestog veka. RITAM: Ali danas je i lična odgovomost muzičara veća u orkestru od 120 Ijudi ne čuje se jedan pogrešan ton neke violine, ah se u bandu od tri člana sve i čuje i vidi. ANDY: Tvrdim da je госк muzika došla u fazu u kojoj je slikarstvo bilo dvađesetih, a jazz početkom šezdesetih godina. Stvar se okreće sama ргета sebi i uzima iz prošlbsti delove koje koristi kao što je William Burroughs nekada cut—up tehnikom kolažirao svoje tekstove iz nekoliko izvora da bi napravio formu mozaika. Zahvaljujući semplovanju sad u istoj pesmi možeš da čuješ bas liniju Ш uđarac bubnja sa neke stare ploče, a odnekud i Malcohn X—a. Ne znam da U je to dobro iU loše, aU tako se dešava. J: Punk госк je definitivno otvorio celu novu kutiju sa jajima. A: A pri tom nije punk početak eksperimentisanja u госк muzici, on je samo pretvorio tu ideju u svakodnevnicu. Vratio je eksperimentisanje od nepotrebne akademske pretencioznosti nazad ka činjenici da se tu radi... J: ... o раг Ijudi koji prosto sviraju muziku. A: I opet moram da kažem da je osnova svega osećanje koje iza toga stoji. Danas imaš puno gitarista koji sviraju 300 milja u sekundi, pa nisu novi Jimi Hendrbc. Kod njega nije bilo presudno to što je bio tehnički dobar, nije ga to činilo velikim, već činjenica da je stvorio taj svoj zvuk gitare kao da je pevao kroz nju. Mada sam video muzički magazin u kome su pokušali da skinu notu po notu njegov solo iz „Star Spangleđ Banner”... . J: Ali nisu mogli da prenesu u note to što je uspeo da svoju muziku, i svoju gmpu, stavi u isti nivo sa publikom. Kao i punk rockeri kasnije, nije se postavio iznad Ijudi kojima je sviгао. Mi Ijude kojima sviramo smatramo Ijudima koji su po nečemu slični nama... A: Na jednoj strani imaš Ijude kao što je bio Hendrbc, a na drugoj Ijude kao Keith Jarret, koga mogu puno da slušam i da me ostavi hladnog, mada znam da je predamnom jedan od najboljih muzičara na svetu. On samo ponekad pruža to pravo osećanje. Dok, recimo, The Residents ne obraćaju pažnju na publiku našli su svoj put i slede ga precizno, ne pitajući se nikad da li će se to nekom dopasti i da U su odsvirali dobar šou. J: Imam utisak da su oni neki obični momci koji rađe to što hoće. Oni nisu „muzičari”, niti „revolucionari” u muzičkom poslu, nego samo grupica Ijudi koja se zatvori u svoj podrum, snimi šta hoće јег se pritom divno zabavlja i to je to. Jarret je za mene simbol muzičara za konzumiranje uz nešto drugo,

znaš, sediš, slušaš ga i misliš „Sjajan si. Bajan si. Nikad te neću slušati.” A: AU u svakom slučaju, važno je da postoje Ijudi koji pomeraju granice u muzici. Mada sama muzika onda postaje više stvar koja je usmerena na muzičare, ane na publiku znaš, kao što su prebacivaU Omette Colemanu ffi CharUe Parkeru đa je to što sviraju obična buka, da na to ne može da se pleše, tako su govorili iza Throbbing Gristle „zid buke”. Ili speed metal. Ljudi ga pljuju dobro, to je muška muzika za mušku publiku, sa istim starirn glupim tekstovima. Aii u izvesnom smislu i on je bio inovacija u rock muzici. R: Mi se rukovodimo sledećim pravilom ako hoćeš da dotakneš Ijude svojim pesmama, moraš đa im govoriš o stvarima koje oni poznaju. A to su osećanja vezana za stvari sa kojima se oni susreću svakođnevno. Postaneš H suviše izdvojen, nerazumljiv, udaljiš И se od onog što svi rade svaki božji dan, onda ih neceš dodimuti ničim, ništa im nećeš pmžiti. Mislim, muzika nije završetak nečega. To je oblik komuniciranja među Ijudima i način da se izrazi Ijudsko postojanje, putem svesno na neki način složenih zvukova i reči koje idu uz njih. To je sredstvo, ane cilj. Sva umetnost je takva. Mi nikadne dajemo pohtičke komentare uvek govorimo o Ijudima kao pojedincima. Pokušavamo da ne govorimo o tome šta je dohro, a šta loše, nego šta se desilo i zašto. Ne živimo u kuh od slonovače iz koje gledamo na svet i stavljamo stvari na svoja mesta. RITAM: Koji su vaši pogledi na biznis na nezavisnoj rock sceni ako imate band uvek morate đa se petljate sa kakvimAakvim vođenjem svojihposlova, a to je već biznis... R; Mislim da je ovo dobra prilika đa se povuče razlika između „evropskog” i „američkog”. Kad smo došh prvi put u Evropu shvatih smo da svuđa po njoj postoje razni omladinski centri koje vlada izđržava ili u kojima Ijudi rađe volonterski. U Berlinu imaš takozvane „Со-ор zgrade” u kojima su i knjižare i stalna muzička aktivnost, aH takođe i poHtičke akcije što je opet izuzetno đobro po muziku, јег je smešta u neki životni kontekst, u kome ona dobija svoj pravi smisao. Ljudi na koncerte na takvim mestima ne dolaze da bi pokazaH svoju novu frizuru i napili se do besvesti, već su već tu da bi uzeli aktivnog učešća u nekoj aktivnosti, bila to muzika Ш nešto đrugo što se možđa odigrava u susednoj prostoriji. Muzika im možđa približi i pojasni i nešto drugo bitno u životu. AH svega toga nema u S.A.D. tamo sviraš po khibovima čiji vlasnici pare zarađuju prodajući pivo u njima i čiji se muzički ukus obično poklapa sa muzikom uz koju se to pivo najbolje prodaje a to je neki najniži ukus, najčešće. Sve se vrti oko novca, znaš. Puno manje mesta imaš na kojima susrećeš Ijude koji nešto organizuju zbog zajednice u kojoj žive i koji rade prosto zbog muzike i zabave, a puno više onih mesta koja postoje da bi nckom donela čist profit. Tako đa je za nas Evropa razumljivo osveženje i olakšanje. Ljudi razmišljaju drugačije