Ritam

SMRT IZ DŽUNGLE

KRAJ OSAMDESI: ГIП. Ko bi vcrovao da ce bend koji je /л svoj album „Morbi d Visions”, čak i od jcdnog Metal Hammer-a, dobio najnižu mogucu ocenu (čitaj nulu), pet godina kasnije puniti i i najveće koneeitne prostore, prodavati milionske tiraže, nastupiti pored Prince-a na ,Доск In Rio” festival, da će im čak Jello Biafra napisati jedan tekst па albumu... Odgovor je \'erovatno niko. Ipak desilo se i to nebčekivano: Sepultura je danas (1994) bend na ivici pop slave, ako ne i bliže. Da li je za ovo ’kriv’ sindrom Nin a.nc, danas neizbežan pri razmatranju uspeha bilo kog iole ibm'gmalnijeg benda koji je iz ’pdjavštinc’ undergrounda nspco da.se iz\arče na (pre)đobro osvetljenu pozomicu mainstreama? Ili su, ipak, ovi momci iz Brazila bili dovoljno vispemi da se ostave otvorcnim za razne muzičke uticaje i u svoju, na klasičnom speeđ metalu zasnovanu, muziku apsorbuju i elemente punka, hard core-a, enfomuzike i čak hip hopa. Uostalom, ma šta. bio. glavni razlog njihovom relativnom naglom komercijalnom uspehu, očiglcdno jc da su uspeli da privuku veliki bfoj konzumenata a agresivnc muzike, a prihvatajući postavkc nrhanc street filosofijc stanu rame uz rame sa takvirn bendovima kao što su Biohazard, FudgS Timhel, Ragc Against The Machihe ili čak, Helmet. Ono što Sepulturu čini vrlo posebnim bendom je podneblje iz kog su iznikli: diušU'o па čijcm su jednom kraju ekstremno bogali a na drdugom očaja i siromašni; zemlje glajnUroznog sjaja kamevala i ludilo policijske države iz bkoline gde jednako postoje gole žlene sa reklama i krvavi obražun bandi na u licama. lako sam bend više цс živi u Brazilu, qn Će uvek ostati njihov najbolji i jedinstven uticaj. Sva agresija koju su doživeli i prcživeli u Braziiu činiće nji-

hovu riepresušnu đuhovnu i emotivnu mspiraciju, Reč i osećaj koji su* ostali nepromenjeni od samog njihovog početka pa do danas je sigumo mržnja, ali ne ona fi/.ičk; l . brutalna (i/.gleđa i za Brazilce i za nas već nažalost svakodnevi-.a), već mržnja koja je podignuta na nivo životne pokretačke energije, besa koji ima ležnju da sruši sve što ga omcta i stopira. agrcsivnost na koju se ovaj s\'et toliko proračunato iavilcao da jedino na jedan takav žestoki brz osećnj pomešan samisaonommržnjom svet ume da reaguje i aopšte rcgistruje Јрак, zar je mogoće da na svetu više nema one iskrene male Ijubavi, mira ili radosti? ~Ne znam” kaže Мах (Cavalera, pevnč i gitarista benda), znam . Misiim da su hipici olpevali sve Ijubavne i niiro\ njačkc pesme, i to nije uspelo, svet je jebeno gori nego što je ikad bio. SAda je vrcme da kažemo; ’Svct jc sranjc, on izgoreva, on imiire'. Nije dovoljno priičali da Ijubav viada... čoveče! Ovo jcbcuo sranjc umire! Ne nalazim bitnih razxloga da hib pisao Ijubavnc pcsmc, jcbc mi se! Svet je toliko sjeban da je postao nestvaran, kao iluzija čak i ako ti se nekad ne§to lepo desi... Beng! ncšlo će đa te „spusti’ na zcmlju, u rcalnost... ata realnost je sjebana”. Ove reči vraćaju u misli Donovanove i Lennonove baljezgarije iz davnina da će госк bili sila koja će porušiti sve ziđove ispečene između kultura: bili su u pravu, jer đanas zaista jcdino ixx.-k lo i čini. uli lo nije onaj njihov naivni i pbmalb Ijigavi rock sa porukom mira i Ijubavi, već rock pun besa, mržnje, gađenja i frustracije, Umetnost je postala malj, ona razara i ruši; јег leto Ijubavi davno je zakopano ispod dugačkc ii teške zime nezadovoljstva i neslaganja sa nepravdom, Slušajte Body Count i znaćete. Slušajle Sepultum i osetićete. Ljudi svih boja ili rnsa, i socijalnih i druištvenih ŠI6-

28