Ritam

ТНЕ FALL: GRAĐANSKI REVOLT

NEKAD JE IZNENAĐENJE kad iznenađenja nema. Ko zna koja nova, dobra ploča grupe The Fall, koja nije remek delo, ali znači nešto. Svaki projekat grupe The Fall od sredine osamdesetih, kad su se na svoj način otvorili javnosti, bio je ozračen uvek istim Mark E. Smithovim štektavim belim rapovanjem, njegovim, uvek istim, mudrovanjima o propasti civilizacije i Ijudi s njom I onim zaprepaščujućim, slobođnim kretanjem u svim muzičkim pravcima koje mu njegov lični žanr dopušta. Nijednog

trenutka dosadni, The Fall su imali još kvaliteta pošto nikađ nisu sledili trendove The Fall su uvek bili MODERNI, prosto zato što to nikad nisu bili. Nikakvu muzičku revoluciju nisu sproveli, jer je ona kod njih stalno trajala. Doduše, I dalje ponekad izgledaju kao đa su književni projekat u oblasti rock muzike, a ponekad kao da su muzički pokušaj u oblasti primenjene književnosti. Znamo đa primenjena knjlževnost ne postoji, ali njeno izmišljanje па ovom mestu ilustruje Jedan Smithov princip od početka delovanja 1977. ono što ne postoji, a nedostaje ti da kažeš to što misliš, slobodno izmisli sam. Što рге. Ovaj put to Je cela poiitička teza koju ovaj album kao senku baca iza sebe teza o poreklu novog tašizma, na koju nas je Smith spremao od raspada stare Evrope. Kao i ranije, i najnoviji album. „Middle Class Revolt" (Permanent) , protiče uglavnom brzinom automobilske vožnje po gradu. Teški vozeči ritam izvrsne „Surmont All Obstacles” nadovezuје se na udaraljkama nošenu naslovnu pesmu. te .Behind The Counter” i „Мs#l", nežniji momenfi posvečeni ženama kao ,15 Ways" i .Vou're Not Up To Much" daju ovoj gradskoj priči usputne heroine, a protest iz „Неу Stuđent” dodatna objašnjenja Smithovom besu prema današnjoj Britaniji. Konstatujući njen raspad I predviđajući da padom standarda izazvan revolt srednje klase vodi pravo u nacizam, ~baš kao u nacističkoj Nemačkoj i Jugoslaviji”; Smith za ovu priliku zaključuje gradsku šetnju i svoje političke poruke protiv sveta malih službenika. Ostalo se tiče Johna Majora i njega. N1 tu iznenađenja neće biti.

Dragan AMBROZIĆ

MADDER ROSE: MRTVA PRIRODA SA RUŽOM

IZ PODZEMNOG SVETA njujorških narkomana stigla nam je muzika banda Madder Rose. Manično-depresivni vrtlog, u kojem kruže izgubljene duše robova mračnog poroka, ima u muzici ove nesrećne četvorke svoju najrelevantniju transpoziciju u ovom trenutku. Sneni, daleki, eterični glas Магу Lorson, sa divnim prelivima „lepe ravnodušnosti", reprezent je melanholično-depresivnog đela narkomanskog svetonazora, prožetog strahom i

anksioznošću koje izaziva prepoznato ništavilo. Furiozna, vehementna gitara Billy Cotea predstavlja onaj uzavreli, dijabolični deo narkomanskog poimanja sveta i života, kad prenapeti živci pucaju savladani saznanjem da besnomučna trka sa besmislom, ništavilom i prazninom nema kraja i đa je ledeni dah užasa uvek za vratom. Šizofreni rascep u muzici Madder Rose je stvar lepote i čin isfne. Dva dosadašnja albuma Mađder Rose, prošlogodišnji .Bring It Down” i ovogodišnji .Panic On”, donese muziku koja se može označiti kao urbani folk koji vuče korene iz Velvet Underground tradicije. Folk elementi u muzici ovih urbanih nevoljnika su tu da bi tragičnoj priči o .gradskim kaubojima", koji u .igli punoj greha” traže sreću i mir, dali, svojom tradicionalnošću i bazičnošču, univerzalnost i povezali je sa imanentnom Ijudskom dramom pronalaženja i odredjivanja sebe u svetu i vremenu. Miris velegradske truleži koji donosi muzika Madder Rose ima lekovito dejstvo јег omogućava razumevanje sopstvenog splina i podseća da nismo sami u ovom turobnom svetu. „Da li bi više voleo da se udaviš u izbljuvku ili govnima?" zapitao je iznenada Billy Cote zblanutog novinara NME. Prilično bizaran izbor. Nažalost izgleda da .humana dilema”, u ovom trenutku tako glasi. Muzika Madder Rose će vam pomoći da nadjete odgovor па ovu zapitanosL Žikica SIMIĆ

THE AUTEURS: GLAM I DUH LYNCHA

NOVI TALAS retroaktivnog muziciranja u Britaniji, čini se, doživljava svoju kulminaciju. Sam vrh britanskog popa u ovom trenutku čine bendovi koji su na određen način preuzeli imidž, pristup muzici i sam muzički izraz (polu) živih heroja Ostrva. Bend koji tu svakako ima vrlo bitnu ulogu tradicionalista svakako je The Auteurs. Luke Haines i ekipa potiču negde sa seveга Engleske. Svolj debi singl „Showgirl” objavili su početkom prošle godine za vrlo osobenu diskografsku kuću Hut (izdaje bendove poput Verve, Smashlng Pumpkins, Acetone, Drop Nineteens...). Pesma izrazito klasičnog melodijskog šarma istopljena u akordima poluakustične gitare bez ijednog noiseičnog zvuka probudila je nostalgiju kritičara. Mogućnost da bend izgubi naklonost koju je stekao prvim singlom bila je simbolična. Krajem leta 1993. pojavljuje se drugi singl ,How could i be wrong?” odsviran u istom maniru kao i prethodni, maniru sedamdesetih. Video koji je propratio ovu stvar otkrio je samo đeo morbiđnosti Luke Hainesa koju je on lukavo krivo. Naime, u

spotu je bilo nekoliko čudnih scena sahrane. Mada to sada nama i nije morbidno... Lik Lorensa Olivijea iz filma .Lorens od Arabije” ukrasio je omot njihovog debija .New Wave" (baš čudan naziv! NOT!). Sam utisak koji je odavala fotografija, ta uzvičena melanholija, usporena ravnodušnost i smiren ritam, odrazili su atmosferu same ploče. Muzički obojena i inspirisana Bowiem, Bolanom, Beatlesima ili pak, Go-Betweensima, ploča je vrlo brzo postala miljenik raznolikog kruga altlemativnog slušateljstva. Nakon toga mogla se povući paralela između njih i američkih Grant Lee Buffalo. The Auteurs su svojom revitalizacijom glam zvuka bili britanski odgovor kalifornijskim emotivcima. Oba benda doživeia su gomilu hvaiospeva. Činjenica je da rešenje za teškoću zvanu Drugi Album, novi talas britanskih bendova nalazi u potpunoj promeni svoga zvuka ili pak u donekle slabijem eksperimentisanju ono postojeće i koje spaja nešto sasvim drugog. Setite se 800 Radleys ili Blur ili The Stone Roses (NOT!). The Auteurs su sa svojim albumom upravo .slabije eksperimentisali". .Now l'm a Cowboy” je album koji ima tendenciju da na momente odstupa od glam nasleđa bučnim (a la Radleys) gitarskim ispadima. Hainesov vokal sasvim smireno reprodukuje jednog Bowea i jednog Lloyd Colea ne narušavajuči sklad melodije. Moglo bi se reći da je ovaj album pokušaj stvaranja nekog sopstvenog zvuka na bazi tako bogatog nasleđa. Nekima će se ovo manje dopasti. Na ovaj način su šanse za neuspeh povečane, mada se, bez sumnje, radi o vrlo dobroj priči. Ву the way, na omotu je slika prebijenog dečaka, a jedna od akustičnijih pesama sa zove „Daughter of a Child" i govori o ocu koji je silovao svoju ćerku. Morbidno?! Nama? NOT!!!

Slobodan VUJANOVIĆ

6