Ritam

može da se desi da to ima bilo kakve dugotrajne negativne posleđice. Sa pravog puta se skrede, devojke odu u Evropu pa se malo zabfavljaju, mladići igrajući ođbojku na plaži uđu u avanture sa nepoznatim ženama, ženama van kruga, samo se ti nesporazumi vrlo brzo i uspešno izglade. Poigravanje sa üblaženim normama liberalnog dmštva dozvoljeno je samo do one granice do koje se te norme ne dovode ozbiljno u pitanje. Potpuno je genijalno ime pomografskog časopisa koji objavljuje slike golih 18 i 19-gođišnjih devojaka ~Barely Legal” („Jedva zakonito”). Jako đobar primer uspešnog balansiranja po toj opasnoj ivici je serija „Beavis & Butt-Head” na MTV-u, koja se, iako je crtana, na isti način može übrojiti u tinejdžerske serije na koji se „Simpsonovi” svrstavaju u porodične. Nesrećni Beavis i ButtHead su smrt za nastavnike i okolinu, mladići da gori ne mogu biti, ali serija je crtana i pisana sa toliko ironijskog odmaka prema njima dvojici da istinske namere autora nije teško prozreći. One se kreću od simpatije do neodobravanja, Beavis i Butt-Herad su karikaturalno nedolični. Još jedna MTV serija potvbrđuje da se u televizijskom ргоgramu zas mlade moraju ponuditi i, doduše nekonvencionalni, narativm sadržaji: ,Деаl Life”. Rađena su naturščicima posebno izabranim za seriju, koji postaju akteri situacije veštački

izazvane njihovim zajcdničkim prisustvom i činjenicom da lo kamere MTV-a snimaju, ona treba da nas skoro dekomentanstički übedi u to koliko je teško i komplikovano biti mlad. Dok je ,3everly Hills 90210” još uvek prelazni oblik između uglačanosti i pređizajniranosti osamđesetih i podvojenog hberalizma devedesetih, „REal Life” je otelotvorenje parole poslednje dekade ovog veka - ono što se nije videlo na televiziji nije se ni dogodilo. Školska omladina na Beverly Hillsu mora da buđe društveno angažovana, uređuje zidne novine i pomaže beskućnike, dok su junaci ,Деаl Life” toga oslobođeni oni su jednostavno žrtvovani da bi se pokazali na televiziji. Oni svoju društvenu funkciju ostvaruju postavši društvena funkcija, odnosno meso iz svamog života koje se može ispržiti na ekranu. ,3everly Hills” je do te mere postao institucija da već ima gomilu svojih klonova, koji više ne nose toliko značenja koliko služe da bi se popunio program, odnosno njihov udeo u prime time zabavi. „Califomia ffigh School” primer je serije umnožene po principu prodaje stare robe, po istom onom prin-

cipu po kojem su se u Beogradu u malo bolje vreme otvarale radnje sa hamburgerima i video klubovi. Naravno, podeljeni interes publike traži više različitih proizvoda Naše bake ne zanima da gledaju preplamile klince od 17 godina kako se gađaju peskom na plaži. Za njih postoje „Golden Girls”, simpatične st arice (jer kakve druge postoje?), koje će ih u pola sata nasmejati svojim problemima. Starima je humor potrebniji nego mladima, pošto mladi sebe još uvek shvataju ozbiljno. Za one izmedu, koji su svemu ovome krivi, postoji ~Thirty Something”, serija za generaciju za koju izlazak u grad već isključivo znači izlazak na večeru. Sve ovakve pojave samo dokazuju da svi članovi iscepane porodice u svojim sobama imaju televizore koje gledaju, a u dnevnoj sobi su ili najjači u porodici, bez obzira na godine, ili samo pas čuvar drema na sofi pošto nema nikoga KOME SVE TO TREBA USVOJOJ KNJIZI o tome kako međiji uništavaju savremeno društvo ~Hollywood vs. America” (,)Hollywood protiv Amerike”), koja je izazvala veliko interesovanje i velike polemike, autor Michael Medved posebno upozorava na to kako je u naše doba nemoguće ono što je nekada bilo društvena norma: da stariji budu poštovani zbog svog iskustva

i pameti. Spominjući populame lllmove o Andyju Ilardyju iz 30-ih, u kojima je Mickey Rooney od svog oca, Lewisa Stonea, dobijao lekcije o životu, Medved zaključuje kako bi danas bilo nemoguće napraviti seriju koja bi se zvala „TAta zna bolje”, јег bi ona bila okarakterisana kao atak na norme savremenog mlađog druištva. Serija bi se morala zvati „Tata ne zna ništa”. Novi film Josipha Rubena „Тће Good Son” o istoj stsvari, fetišizaciji đece, govori na sasvim drdugi, jeđnako radikalan, način, praveći od malog Macauleyja Culkrna (,Доте Alone”) pravog monstruma. Moguće je da se nalazimo na pragu prve ozbiljne reakcije na generacijski sukob koji su mladi uspešno (?) vodili protiv terora vladavine staraca, prvih naznaka matorih koji uzvraćaju udarac. Suštinski problem je, međutim, što junake „Beverly Hillsa”, ,J)ifferent World” ili „Degrassi High” nisu izmislili pripadnici njihove, ili bilo koje druge generacije, već oni koji stoje iznad svega toga, fabrikanti zabave za masovnu medinsku potrošnju.

Vladislav MIJIĆ